О одговорности посланика за јавну реч

У извештају из Народне скупштине, објављеном 9. априла на 6. страни „Политике”, четири пута сам поменут у негативном контексту. На искривљавање својих речи обично се не обазирем, али овог пута су ми наглавце окренути ставови о вакцинацији, који чине важан део моје професионалне мисије. Посланик Глишић замерио је што „Сулејман Угљанин, који је тврдио да су маске отровне, др Зоран Радовановић, који је водио кампању против кинеских вакцина, нису ухапшени”. Његов опонент Јованов му узвраћа: „Што се антивакцинаша тиче, Угљанина, Радовановића и других...”.

Иронија је у томе што ме антивакцинаши доживљавају као свог архинепријатеља, јер сам још 2010. основао Лигу за имунизацију са више од 100 колега, те што сам се на неколико седница Одбора за здравље и породицу Народне скупштине борио за осавремењивање програма вакцинације. Током последњих годину дана написао сам двоцифрен број чланака и дао још више интервјуа с поруком да је важно вакцинисати се што пре, а да је избор произвођача мање битан. Показао сам то и делом, јер смо супруга, ћерка, зет, двојица унука и ја заштићени управо кинеском вакцином.

Глишић оштро замера властима што хапсе патриоте, док „Угљанина не смете ни да пипнете, а Радовановић једини тврди како НАТО бомбардовање осиромашеним уранијумом није узрочник канцера у Србији – то су ваши дупли аршини”.

Пођимо редом. Прво, не тврдим то само ја, већ, уз многе друге, цела Епидемиолошка секција Српског лекарског друштва. Друго, најугледније научне установе и организације у свету, пре свих Међународна агенција за изучавање рака, одбацују могућност канцерогености уранијума. Треће, Глишићу остају две могућности: или у светској науци постоји ембарго на истину о уранијуму или су Срби једина етничка група на свету осетљива на њега. Четврто, срећа је што се (још?) није вратило време да се због изношења научних истина иде у апс.

Проф. др Зоран Радовановић,
епидемиолог