субота, 08.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 18.04.2021. у 22:00 Бојан Билбија
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: Драган Симеуновић, академик

Милосрђе у политици не постоји

На путу ка националном уједињењу Србима су стајали интереси великих сила и њихових трабаната, али их је ометала и њихова непросвећеност и немање свести о важности избора најповољнијег метода и савезника
(Фото Р. Крстинић)

Књига „Историја српске политичке мисли. Нови век” професора Драгана Симеуновића, члана Академије наука и уметности РС, Европске академије наука и уметности, Америчке академије политичких наука и других престижних међународних научних институција и организација, према општој оцени научне јавности, у потпуности је заслужила управо јој додељено високо признање града Београда за најбољу научну књигу. Њен импресивни обим од преко милион словних знакова и атрактиван садржај у коме фигурира преко хиљаду познатих и мање познатих личности од значаја за разумевање наше политичке историје, указују на то да је ово дело стварано деценијама, стрпљивим радом и са строгим истраживачким приступом. Посебан куриозитет представља чињеница да је ова Симеуновићева књига, његова двадесет и трећа по реду, опремљена не само благословом почившег патријарха Иринеја већ и јединим предговором који је овај српски духовник подарио некој књизи.

Чему нас учи ова књига?

Ово је заправо књига о слободи, о вишевековном напору српског народа који је наизглед био безизгледно заувек покорен и подељен у два моћна царства, да се ослободи туђинског јарма и обнови своју државност. Стремљења слободи су се неминовно обликовала у форми политичке мисли, стварања планова и концепата потпуног ослобођења или бар досезања вишег степена слободе. Иако су наши историчари који се баве новим веком без сумње изузетно изучили тај период, нажалост иста пажња није била посвећена развоју наше политичке мисли у том периоду. Због тога сам желео да забележим и анализирам све значајније политичке идеје у Срба, од почетка 16. века до времена када се обновљена српска држава утапа у Југославију. Црвена нит књиге јесте спознаја да се Срби као народ никада нису мирили са ропством и неслободом ма које врсте и да су не само непрекидно планирали да стекну изгубљену слободу него и покушавали да је освоје, што помоћу оружја, што на разне друге начине. Другим речима, нисмо били робови пет стотина година као што мазохистички волимо да кажемо.

Шта под тиме подразумевате, очито је реч о мање познатиим деловима српске историје?

Већ 1526. године српски војсковођа Јован Ненад Црни формирао је на простору од Срема па до доброг дела данашње Мађарске и Румуније, своју државу коју је прогласио за српско царство, с намером да га прошири на укупан простор некадашње Византије. Иако је био цар самозванац, његова војна моћ је била толика да су му се и аустријски цар и мађарска краљица обраћали у писмима са „царе” тражећи његову помоћ. Треба имати у виду да је то време када овим делом Европе господари Сулејман Величанствени. Они који гледају ТВ серије где се величају Сулејман и његови успеси, немају појма да је један млади српски ратник у то време глатко побеђивао ту силну турску војску која је у Мохачкој бици поништила мађарску државност и самосталност – она је обновљена тек у двадесетом веку – и газећи све пред собом стигла до Беча. И баш тада су непокорни Срби одлучили да створе на територији тог страшног султана своју самосталну, независну државу. Политичка димензија овог историјског подухвата Јована Ненада Црног се огледа и у томе што је он борећи се за слободу уједно спроводио и антифеудалну револуцију, одузимајући имања од феудалаца и делећи их народу, пре свега борцима у његовој војсци, без обзира на њихову националност. Због тога је убијен из заседе у Сегедину 1527. и то из ватреног оружја, што је уједно и први атентат у нашој новијој политичкој историји. Мој наум је био да са њега и његовог дела скинем велове заборава, као и са имена и дела многих других који су много тога учинили, или бар планирали и желели да учине за слободу српског народа коју данас уживамо. Слобода не пада са неба, она има своју процесуалност досезања, свој неправилан раст до момента када из идеје и покушаја прераста у релативно трајно стање.

У вашој књизи су нашли места и високи црквени великодостојници, и пређашње и потоње аристократе, као и хајдуци, интелектуалци – бунтовници, Његош и други врсни књижевници, генијални научници попут Тесле, завереници и краљеви, социјалисти, као и конзервативци...

Све њих је спајала иста тежња за ослобођењем и уједињењем српског народа. Од цара Јована Ненада Црног, па све до Карађорђевића исказане су не само ослободилачке тежње него и конкретне намере да се по сваку цену обнови српска држава слободног српског народа. Отуда и зачудни спојеви људи и идеја у нашој политичкој историји који су доносили помаке ка том светом циљу, али отуда, баш из превелике жеље, дошла су и лутања и грешке, било кад је реч о политичким концептима, било кад је реч о пракси ослобођења.

Колико год да су Срби имали успеха у свом ослобођењу, то се не може рећи и за њихово уједињење?

Разлога за то има доста. На путу ка националном уједињењу стајали су им интереси туђина, пре свега великих сила и њихових трабаната, али је Србе на том путу и те како ометала и њихова непросвећеност и немање свести о важности избора најповољнијег метода и савезника. Наиме, најповољнији савезници по њихове циљеве често нису били они који су били у неком тренутку најјачи већ они који су могли имати разумевања за њихове ослободилачке тежње и вољу да их подрже у осамостаљењу и уједињењу. Плаћала се и цена несхватању да је бољи миран разлаз него лош брак на силу. Уз то, Србе је као граничарски народ вековима нагризао црв издаје која је у неким временима прерастала од изнуђене професије у својеврсни стил профитабилног политичког делања, а не само преживљавања. Свака, па и та врста слабости јесте последица не само мале снаге и заосталости народа већ и јасан показатељ изостанка квалитетног вођства у тим историјским тренуцима када је требало имати и умности и храбрости да се реализују политичке идеје које су водиле остварењу истинских националних интереса.

И данас велике силе настоје да кроје судбину српског и других народа на Балкану. Да ли ту увид у историју коју сте описали може бити од помоћи?

И те како. Овакве, научно засноване књиге, помажу не само да се уоче национални политички успеси већ и грешке у планирању и вођењу националне политике. Оне треба да служе томе да се наши политичари не саплићу више пута о исти камен који се налази на путу којим народ иде у своју будућност. Ако не познајемо историју сопствених политичких идеја и политичких процеса који су на њима заснивани, може нам се лако десити да стално почињемо испочетка уместо да настављамо оданде до кад је нешто ваљало, било да је реч о либерализму, социјализму били о неком трећем правцу. У супротном имамо велико траћење политичке, као друштвено могуће корисне енергије, што води успоравању развоја друштва у целини. Још ако сте и малобројни, а непријатељи су велики, онда је тим већа и ваша обавеза да знате претходна национална достигнућа и грешке.

Као да нам историја показује да се број наших непријатеља не смањује ни у рату ни у миру?

Геополитички интереси и великих и малих држава се врло мало мењају. Отуд стално обнављање њихових поступака, што доводи до флоскуле о понављању историје. Наше је да знамо туђе колико и сопствене интересе и да о туђима немамо икакву илузију, нарочито кад је реч о јачима од нас. Милосрђе у политици не постоји. Предаторска природа људског рода намеће правило у политици да се зарад свог добра сме чинити све, али уз свест да се то мора приказати као добро по оне на чију штету је то чињено, како би се избегла туђа осуда и одржала слика о својој моралној исправности. Отуд опрез мора бити константа свачије политике, баш као и схватање да се оно сопствено што је вредно, било да је реч о слободи, територији или о економској независности, не може очувати без великог мисаоног и практичног напора. Укратко, без борбе и пожртвовања нема ни победе. Бар бисмо ми, као малобројан народ који је на великој ветрометини, то морали знати и никада не губити из вида. То је важан доказ освешћености и просвећености нације.

Откуд толико професора и других стваралаца у савременој српској политици? Зар не би било боље да раде на просвећивању и духовном уздизању народа, као што су то радили Доситеј, Вук, Пелагић, а у новије време и Владета Јеротић?

Интелектуалци, и уопште учени људи код Срба су одувек нагињали политици, а сада их је одиста можда и превише у њој. Разлози за то су разни, од тежње за моћи, до финансијских побуда. У великом броју случајева ради се и о очигледној компензацији за неостварену научну каријеру. Јасно је да у политици можете много брже и лакше постати неко, него што то можете у науци или у уметности. Једино је сигурно да наука од тога нема користи. Поразно је што се немали део њих услед свог додира са политиком самопрепознаје као елита, иако то заправо није. Историја овог народа потврђује да су интелектуалци мало шта вредно учинили у политици, чак и онда када су то одистински хтели. Српски либерал 19. века Владимир Јовановић, отац много познатијег Слободана Јовановића, чак је и сковао израз полуинтелигенција, који се односи на оне интелектуалце који се баве политиком како би се на тај, а не на научни и уопште интелектуални начин, издигли изнад друштва.

Титуле су шупље без значајног дела

Члан сте бројних академија наука, али чини се да нисте склони да стављате звучну титулу академика испред свог имена?

Оно што неког чини вредним поштовања и памћења јесу име и дело, тачније – име створено делом. Саме титуле не значе много, а када се вежу за нечије име без значајног дела, онда звуче шупље. Нажалост, живимо у временима површности и неуротичне брзине на сваком плану, што води стављању формалног, а не суштинског у први план. Узалуд вам ма која титула ако други не препознају вашу вредност по делу. Сходно својој природи, сваки човек тежи да буде уважен од других, а задобијање туђег поштовања се много више постиже делом него титулама. Слободни смо управо у оној мери у којој се потврдимо у свом друштвеном окружењу. И ту нас историја политичких идеја учи да све треба радити не само са циљем, него и са укусом и мером, било да је реч о третирању државног као националног простора били о коришћењу титула. Само слобода и љубав немају границе, нити знају за ограничења ма које врсте.

Коментари11
3c350
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Историја магистра
Е, да је среће, па да су нам посленици у политици ове памети...
Hajduk Veljko
Najveca briga svake ozbiljne drzave je narod.Srbija je u poslednjih sto godina izgubila svoju esenciju. Narod.
Petar
Ovo je presudno : Свака, па и та врста слабости јесте последица не само мале снаге и заосталости народа већ и јасан показатељ изостанка квалитетног вођства у тим историјским тренуцима када је требало имати и умности и храбрости да се реализују политичке идеје које су водиле остварењу истинских националних интереса.
Војин
Наш највећи историски промашај је Броз. Његов боравак у Омску анализира Никита Бондарев руски историчар и примећује да aнкете које је Тито попуњавао у Коминтерни на рус. језику показују грешке које је могао направити само носилац српско/хрватског језика. Али Тито, заправо није ту радио, већ у Партизанској академији што му је донело одређена знања из војне тактике. ПП. Тито је, по свој прилици, припадао "Троцкистима" који су већ 1934. имали везе са еглеском и немачком обавештајном службом...!
Dusan
Hajde dosta više sa tim Titom kako vas ne mrzi da ste toliko dosadni. Zar nije jasno da je i pre Tita vekovima unazad bilo problematično. Tito Tito Tito, dosta više, hoćete da kažete da je Tito veća greška od 1918. i amnestiranja Hrvatske?
Hajduk Veljko
Nas najveci istorijski promasaj je oslobadjanje Hrvatske 1918.g.
SLOBODAN MIKAVICA
Dobro ste rekli, Milosrdje u politici ne postoji ali ima jedan paradoks kad Ameri nazovu akciju bombardovanja Srbije - MILOSRDJE

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља