петак, 14.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 19.04.2021. у 15:15 Александра Исаков

„Кус петлић” – о нама који окрећемо главе од проблема

Апсолутно фантастични глумци вас терају да радите, а онда дођете до проблема типа: зашто је неко померио мамац за мишеве, каже Милан Нешковић који у Народном позоришту у Суботици режира представу „Кус петлић”
(Фото: Никола Тумбас и Народно позориште Суботица)

Суботица – Са посебним узбуђењем редитељ Милан Нешковић поново је дошао у Суботицу, где је пре тачно десет година у Драми на српском језику Народног позоришта режирао своју прву целовечерњу представу. Знао је да ће радити у скромним условима, али каже да је након проба у фабрици „Младост” ипак остао затечен.

‒ Шокиран сам колика је небрига институција о националном позоришту какво је Народно позориште у Суботици. Дубоко сам уверен  да су сомборски и овдашњи театар два најбитнија бастиона одбране културе у целокупној, назовимо је „провицијоналној” Србији. Ту мислим на простор изван Београда и Новог Сада, где могу да се постављају и раде озбиљне ствари и да се проблематизује нешто што на другим местима не би могло, хтело или смело. Не само из политичких и социјалних аспеката него и из уметничких јер је овде, што ће и ова представа показати, један од тренутно најбољих младих ансамбала у држави уопште ‒ каже Нешковић у разговору за „Политику”.

На сцени „Јадран” вечерас од 18 часова премијера је представе „Кус петлић” коју режира Нешковић, и ма колико била уобличена редитељска замисао са којом је дошао на прве пробе, околности у којима раде, неминовно су се прелиле и у представу.

‒ Давно ме је научио Слободан Унковски, када сам му асистирао, да то што ти као редитељ смислиш код куће не може да се пореди са оним што можеш да добијеш од живог човека на сцени у позоришту. Што, опет, не значи да ти не треба да смислиш код куће. Увек се водим том мишљу, поготово када радим са Мињом Пековић, са којом ми је ово четврта или пета представа од двадесет које сам радио, и када сарађујете са глумицом тог сензибилитета и интелекта, ви не можете да се припремите унапред, јер донесе магичан свет који ви немате и штета га је не искористити. И Димитрије Динић ми је глумачко откровење, као и остатак екипе ‒ Срђан Секулић, Игор Грекса, Сања Моравчић, млади Милош Лазић. Апсолутно фантастични глумци вас терају да радите и да из себе извучете више него што сте мислили да можете ‒ истиче Нешковић, додајући:

‒ И онда дођете до проблема као што су: да ли има воде у тоалетима, да ли је неко понео капут пре него што је кренуо у ве-це, зашто је неко померао овај отров за мишеве, или су мишеви стварно били ту. Управника нема, нема ни Управног одбора, управник је дао оставку, биће постављен нови, неко ће вас обавестити ‒ немогуће је да се то не инкорпорира. Наравно, не мислим да ми правимо неку спрдњу са тим, него је немогуће да то не укључите у третирању проблема и у муку који ови људи осећају у овој представи. Зато су и тако добри глумци, јер упркос свему успевају да се баве врхунском уметношћу у неусловима. Сигуран сам да сви знају да овде нема позоришта, да зграда зврји празна и сада се неко отима око тога да ли ће локали да буду од ових или оних, ко ће да узима ренту, јер у суштини докле год је карта за позориште 200 динара нико неће хтети да учествује у томе, јер у култури за њега нема никаквог тала. Све је то видљиво у игри, у позоришној представи, баш зато што упркос свему ми правимо велику уметност.

Милан Нешковић је режирао „Белу кафу” Александра Поповића, потом „Мрешћење шарана”, те сада са представом „Кус петлић” заокружује ту трилогију бављења последицама Другог светског рата на овдашњег човека. Каже да је одлуци да на овај начин затвори овај триптих пресудно утицао управо суботички ансамбл. А шта су питања на која као друштво нисмо дали одговор, те Поповићев текст остаје свеж и актуелан?

‒ Ми живимо последице не само Другог већ и Првог светског рата, и за то смо ми као друштво криви, нису криви ликови Аце Поповића. Живимо последице друштва у којем се памти до четвртка, и никада у нашем друштву није постојала лустрација. Због тога ми никада ништа нећемо научити, као што ни сада ништа нећемо научити из ове власти, као ни из претходних, као што ни претходна није научила из Милошевићеве, као што је Милошевић градио државу на шовинизму, као контри ономе што је градио Тито. Тито је једини имао лустрацију зато је дуго и владао и зато га се данас и лепо сећају. У друштву треба да постоји одговорност за све оно што се чини док си на позицији моћи у друштву. Од управника позоришта до председника државе. Како би било да свако има страх од друштва, од народа, запослених, а не да људи верују да је мобинг једини начин управљања, јер на други нису навикли. Неће нам бити боље док не будемо имали свест о томе да смо ми људска бића која заслужују поштовање, међусобну емпатију и солидарност ‒ сматра Нешковић, који у разговору за „Политику” каже и то да у свету усковитлане емотивности, као жртве система не живе јунаци Аце Поповића већ управо сви ми:

‒ Они не постоје, они нас само константно подсећају на то да смо ми те жртве. И зато ти ликови могу слободно да говоре оно што ми не смемо и ова представа је управо о томе, о нашем скретању погледа, на улици од људи који просе, о скретању погледа од тога када читамо у новинама да се догодила нека несрећа, о томе како смо постали потпуно индиферентни када нам се саопштавају бројеви умрлих и оних на респиратору, као да је у питању временска прогноза, или сервисна информација. Ми окрећемо главу заокупљени сопственим стварима, заокупљени сопственим проблемима, губимо емпатију и постајемо незаинтересовани за друге, срећни смо што се то не односи на нас.”

Коментари2
6a234
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Куктура је највећа колетерална штета у тој назови транзације из ничег у ништа. Док се наша власт бави подизањем новог националног стадиона пропадају Позоришта, Д. културе широм Србије лицемерју политичара који пуне затворе назови навијачима а у ствари криминалцима који користе просторије на стадионима и финансирају их спортски клубови уметници и позоришта живе као подстанари у неусловним условима али само својим ентузијазмом и љубављу одржавају своје позориште у животу заборављени од свих тужно.
Marica
Bravo, Milane. Čestitam!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља