Петак, 24.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Пред годишњицу напада на РТС

Одмах по избијању сукоба са НАТО-ом савезна влада је наредила евакуацију РТС-а на резервно место рада, што Министарство одбране, иако је било дужно да спроведе ту одлуку, ипак није учинило
Уништена зграда РТС-а и шеснаесторо убијених колега – зашто (Фото ЕPA-EFE/Srdjan Suki)

Уништена зграда РТС и шеснаесторо убијених - заштоЈедино што се са извесношћу може рећи, уочи предстојеће годишњице напада на РТС, јесте да ће и ове године Удружење новинара Србије (УНС) „покренути иницијативу” да се имена шеснаесторо телевизијских техничара, жртава бомбардовања Телевизије Београд (РТС) 1999, уврсте на спомен-плочу „новинара и медијских радника” који су изгубили живот обављајући своју дужност. Та спомен плоча налази се у седишту светске федерације новинара у Њујорку.

Сама идеја УНС-а се иначе изврсно уклапа у званични наратив негирања било какве одговорности милошевићевског режима због бомбардовања НАТО-а; потребно је, и овог пута, Србију представити као недужну жртву и у том циљу се протура теза како су техничари РТС убијени само зато што су „вршили своју дужност”. Форсирајући ту пропагандну тезу, УНС прећуткује основну чињеницу да су техничари РТС-а под принудом држани на „радном месту”, и то без икакве потребе (сем да погину), јер је безбедно емитовање програма могло да се врши посредством оптичког кабла са било које удаљене локације, „резервног места рада”, што се видело одмах након бомбардовања: после неколико сати емитовање програма је настављено као да се ништа није десило.

Председник УНС-а Владимир Радомировић, уз помоћ државе и РТС-а, 2019. организује скупу међународну ревизионистичку конференцију, на којој је опет оптужен НАТО као искључиви кривац за погибију техничара РТС-а, а од Светске федерације новинара још једном се, по ко зна који пут, захтева да се имена шеснаесторо „медијских радника” уврсте на фамозну листу. Председник полузваничне Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић претходно је случај РТС-а прећутно избацио из агенде рада те комисије. У склопу ревизионистичких напора, те исте године је објављена књига Милорада Комракова о „његовој истини” о бомбардовању РТС-а.

Истина је, међутим, једна и не подлеже различитим тумачењима. УНС би морао да зна да је према закону из 1994. РТС у ратним условима потпадао под јурисдикцију Министарства одбране, Сектора за цивилну одбрану. Одмах по избијању сукоба са НАТО-ом савезна влада је наредила евакуацију РТС-а на резервно место рада, што  Министарство одбране, иако је било дужно да спроведе ту одлуку, ипак није учинило. Нико због тога (због смрти 16 људи) није одговарао осим тадашњег директора РТС-а Драгољуба Милановића, који је осуђен на 10 година затвора. Нико из командног низа није позван на одговорност, па ни пуковник Петар Пајчин, који је у Министарству одбране био непосредно надлежан за евакуацију РТС-а.  О налогодавцима (о којима се данас снимају ТВ серије) да и не говоримо. У таквим околностима, никога не треба да чуди то што се Специјално тужилаштво огласило ненадлежним, а Републичко тужилаштво се, пак, одлучило да  „замрзне истрагу”.

Радомировић је отишао и корак даље, наговестивши прошлог априла (2020) тужбу против функционера НАТО-а одговорних за напад на РТС. Иако је најава била громогласна, сасвим у складу са законима пропаганде, председник УНС-а није се изјаснио ко би поднео тужбу, коме, на коју околност и ко би били оптужени (осим Клинтона, Солане, Блера и осталих, којима је већ једном било суђено у Београду, иако је јасно да није правно изводиво судити им по други пут за исти деликт). Дакле, пропагандна офанзива одвела је УНС у сферу апсурда, у „Суђење Клинтону бр. 2”, претварајући драму породица жртава у отужну комедију.

Питање одговорности НАТО-а покренуле су породице жртава (без помоћи државе и парадржавних тела попут УНС-а). Тужбу су поднеле Европском суду за људска права, али је процес, нажалост, окончан одбијањем тужбе из формалних разлога, зато што Србија у тренутку напада није била чланица Савета Европе. Република Србија није породицама обезбедила ниједан доказ, ниједан документ, исто као што није предузела никакво додатно истраживање, нити је икоме платила пут у Стразбур. Наравно, домаћи медији потпуно су прећутали тај процес од немале важности.

Дакле, оно што УНС упорно тврди, из године у годину, то је да су „медијски радници” (као фоторепортери) пали као жртве своје жеље да свет упознају са овдашњом Истином, дакле као борци за Истину коју је ширио РТС – а не зато што су их Милошевић, његови генерали и његови пропагандисти свесно оставили да погину у нападу који је НАТО унапред најавио на конференцији за штампу, прогласивши РТС за „легитимни циљ”. Као што УНС сваке године пригодно покреће своју иницијативу, исто тако она, по правилу, наилази на отворено или прећутно одбијање Светске федерације новинара, о чему се домаћи медији не труде баш превише да известе. Ништа чудно, јер сврха иницијативе и није ништа друго него стално убеђивање домаће јавности да је крив искључиво НАТО, а не и они који су људе оставили да погину.

Есејиста и преводилац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Aleksandar Adzic
Nikada me nije sramota sto sam Srbin kada Srbiju otudjuju kojekakvi olosi sa "zapada". Australija, gde zivim je deo 5 ociju i kao takvoj joj je servirana istina iz njihovih glavnih centara. Sramota me je sto sam Srbin kada vidim i citam Srbe koji su se prodali za gotovo nista. Ovdasnjih vojnici su i u Iraku i u Afganistanu. Nece niko naci nista napisano protiv tih ratova ovde. Zgrada TV je civilni objekat. Sta bi rekli da je neko bombardovao njihovu TV? Ili udario jednog njihovog novinara?
slobista
Gospodine, esejista i prevodioce, recite nam je li NATO, kriv ili nije, ili hocete da kazete da je kriv i masinovodja zato sto nije vozio toliko brzo da ga zlikovac nemoze uociti.
DrBane.london
Bravo Srbija je kriva za njihovu pogibiju a krvnik koji je pritisnuo dugme nije.Mi smo za sve krivi od 1914 do danas.Sjasi bre ,duso prodana.pokazi minimum pijeteta.
Леон Давидович
Нити по међународном праву нити по разуму НАТО није имао имао право да убија недужне људе.НАТО је одговоран за разарања и убиство недужних људи. Међутим ако је стварно и постојало званично упозорење да ће бомбардовати и телевизију онда онај ко је то прећутао и није склонио раднике веома је одговоран и саучесник је у злочину.У рату када се открије да непријатељ спрема напад на одређене војне циљеве и војници заузимају боље заклоне, а камо ли ако се зна за тачан напад на цивиле?
Саша Микић
@Леон Давидович Најављено је да ће бити бомбардована цела земља. Да ли то значи да је требало да иселимо све и да чекамо да прође бомбардовање? Када је бомбардован Генералштаб, ко је страдао, када је био испражњен? Страдали су ватрогасци, који су кренули да гасе пожар, али су се ови вратили и супротно нормама ратовања тукли по онима, који су пошли у помоћ. Ко је крив када је бомбардован воз у Грделичкој клисури? Они што су били у возу или пилот који је на екрану видео да бомба иде на цивиле?
Бојан
@Леон У случају рата постоје војна и радна обавеза. Војник узима пушку у руке а радник одржава систем који војницима даје подршку. Нећу да улазим у детаље ко је и шта знао о нападу (мутна прича) али у глобалу је напуштање радног места у рату једнако напуштању борбеног положаја. Замислите да су нам јавили како намеравају да униште сваку фабрику и онда да ми евакуишемо све раднике? Или да се војска која зна да ће уследити напад склони са ратишта да би се избегли губици у људству?
Прикажи још одговора
Dragan Stankovic
Gospodine, u doba bombardovanja u Srbiji jos nije postojao opticki kabl.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.