Субота, 16.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР ЗОГРАФ, стрип уметник

Велике кризе захтевају дубока преиспитивања

Марта 2020. затекао сам се у Берлину и та масовна опседнутост болешћу подсетила ме је на неке друге масовне опседнутости из четрдесетих година прошлог века
(Фото: Гордана Баста, Илустрација из стрипа „6. 4. 1941”)

„Тарцан са београдске периферије”, илустрација из стрипа Наш познати и признати стрип уметник Саша Ракезић, алијас Александар Зограф, који нам свакодневицу унапређује својим стриповима још од средине осамдесетих година прошлог века, и у ово пандемијско време бавио се цртањем, између осталог и зато што ради на недељном прилогу за „Време”, али не само због тога. Као што додаје, многи пројекти били су и заустављени, нарочито они који се тичу представљања његовог рада у иностранству, па је несумњиво да одвојеност и изолација имају своју цену.

Но, упркос свему, у Музеју Југославије наш саговорник учествује у обележавању 75 година од краја Другог светског рата. Чини то изложбом, умешно – један његов стрип назван је „6. 4. 1941” где је као полазна тачка искоришћен и број нашег листа штампан баш тог дана када је бомбардовах Београд 1941, а други је насловљен са „Бележница једног скаута” и наслања се на дневник једног тинејџера из истог тог ратног периода. На њему препознатљив начин Зограф је спојио опште и личне наративе, чак и врло интимне, што радовима који се могу видети даје посебан тон.

У разговору који смо водили поводом ових тема сазнајемо и то да „Политика” није први пут испирисала његов рад, а да су му чланци из дневне штампе често нудили подтекст за потоња уметничка дела.

Шта сте све у њима занимљиво проналазили?

Новински чланци имају кратак живот, попут лептира. Након што се појаве, брзо нестану из ваше пажње, потону у заборав. Па ипак, они бележе људске судбине и одражавају атмосферу у једном друштву. Ту су још и „Време” и „Правда”, и други предратни листови. Иако сам се бавио и другим периодима (рецимо, ратним временима, а увек су инспиративна и збивања из преломних шездесетих прошлог века), сматрам да су током двадесетих и тридесетих година новински чланци били садржајнији, сликовитији, понекад чак и зачуднији од било чега што се у каснијим периодима могло наћи у штампи. Рецимо, један од мојих стрипова је настао према чланку „Тарцан са београдске периферије” (старински назив за Тарзана), којег је 1938. објавила „Политика”. У чланку се говори о седамдестогодишњем Милети Аврамовићу који је био познат по бизарној склоности да скаче са дрвета на дрво, попут филмског Тарзана! Та врста уврнутости, која можда тек случајно буде забележена новинским чланком, управо је оно што привлачи моју љубопитљивост. Неке од тих прича су збуњујуће или чак трагичне, али такав је живот...

А шта је у себи носио тај шестоаприлски примерак нашег листа?

С обзиром на то да је штампарија „Политике” изгорела током шестоаприлског бомбардовања рано изјутра, врло мали број примерака штампаних претходне ноћи био је сачуван. У броју који у заглављу носи датум 6. 4. 1941. могли сте да наслутите неку притајену зебњу, чак и у чланцима који се уопште не баве ратном ситуацијом. Колективна свест била је у стању дубоке узнемирености. Након храбре народне побуне 27. марта, усмерене против приступања Тројном пакту, било је јасно да ће нацистичка Немачка одговорити бесним нападом, уз употребу најстрашнијих средстава уништења тог времена. „Политика” је писала и о вежбама замрачивања и евакуације становништва у склоништа, али и да су (симптоматично) многи похрлили у кафане. Ја бих тешко могао да се убројим у кафанске типове, али мислим да је то било разумљиво, да су људи желели да се сретну, да разговарају са пријатељима, да нешто чују. Они су дубоко у себи осећали да након нацистичког напада, чак и ако буду преживели, ништа више неће бити исто.

Поводом ваше изложбе Музеј Југославије је на свом веб сајту објавио и чланак који сте написали о Петру и Спасенији Павков, баби и деди са мајчине стране...

Они су, након познанства са сликарем и активистом Бором Барухом, у својој кафани у Крњачи изградили тајно склониште где су се још пре рата крили студенти-левичари који су бежали од полицијског прогона. Како полиција није успела да уђе у траг овом скровишту, тај простор су током окупације користили илегалци, све док нацистички агенти нису извршили провалу. Баба и деда су пре доста времена напустили овај свет тако да не знам како су доживели бомбардовање Београда. Међутим, њихова кафана  (оригинална зграда више не постоји) налазила се у близини Панчевачког моста, колосалне структуре која је неколико пута била рушена и поново подизана. Могу да замислим како је то њима изгледало, као и сам апокалиптички призор бомбардовања Београда који се с друге стране Дунава видео као на длану. Мало након бомбардовања, а недалеко од срушеног Панчевачког моста, неколико је дана провео италијански писац Курцио Малапарте. Да ли је икада навратио у кафану немам појма, али ужасе априлске катастрофе у Београду живо је описао у свом најпознатијем делу „Капут”.

Ако бисмо покушали да повучемо неку врсту паралеле између некадашњих преломних ратних и актуелних пандемијских момената то би, можда, био дан проглашења ванредноп стања, марта прошле године. Сећате ли се тог дана, где сте се затекли, како сте се осећали?

Марта 2020. затекао сам се у Берлину, где сам промовисао своју збирку стрипова са тематиком из Другог светског рата, објављену за бечког издавача. Заправо ме је та масовна опседнутост болешћу подсетила на неке друге масовне опседнутости из четрдесетих прошлог века. Када широки слојеви бивају захваћени заједничким пројекцијама то говори да постоји нека дубља криза.

Како Вам се чини време које нас тек очекује, јесте ли оптимиста?

Усудио бих се само да кажем да велике кризе захтевају дубока преиспитивања...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.