четвртак, 24.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Др Саша Божовић, Косовка девојка Другог светског рата

Др Саша Божовић (Фото Википедија)

Кад је имала пет година Саша Божовић је први пут видела слику Уроша Предића „Косовка девојка”. Њеној старијој сестри Ружици био је рођендан. На славље су стигли бака и дека с даровима. Поред осталих, размотали су један ћилим и окачили га на зид. А на ћилиму – „Косовка девојка”, која је од тог тренутка освојила срце девојчице Саше. Како је расла, сазнавала је све више ко је девојка са слике и шта ради на пољу Косову.

Косовка девојка постала је за Сашу симбол доброте и хуманости. Кад је завршила гимназију најпре је мислила да студира књижевност, коју је заволела уз професорку Десанку Максимовић. Превладала је ипак Косовка девојка, па се уписала на Медицински факултет, који је завршила неколико година пред Други светски рат. Желела је да докторира на тему „Косовка девојка”, али ју је рат у томе омео.

Доживела је бомбардовање Београда 6. априла 1941, а затим са супругом др Бориславом Божовићем побегла у Подгорицу. Супруг је отишао у партизане, а Сашу је, трудну, ухапсила италијанска војска и спровела у логор „Каваја” у Албанији. Тамо је, у тешким условима, родила девојчицу којој су наденули име Долорес, по шпанској револуционарки Долорес Ибарури.

Пошто су партизани разменили заробљене италијанске официре за Сашу и малу Долорес, она је дошла на слободну територију у Црној Гори и одмах, носећи бебу са собом, ступила у Народноослободилачки покрет. Са својим болничаркама по ратиштима Југославије отварала је болнице у разним објектима, збрињавајући и негујући хиљаде рањеника. Нажалост, неке је с болничаркама и сахрањивала, смртно рањене. У рату, 1943. године, пред Неретвом, изгубила је своју Долорес. Док је Саша трчала од рањеника до рањеника, Долорес се извукла из бундице у снегу и од хладноће преминула.

И сама је била рањена, док је на путу за Пљевља камионетом ишла по санитетски материјал. Том приликом је и заробљена, док су погинули Бошко Буха, млади борац и возач Радан. Све је Саша издржала, стално пред собом видевши Косовку девојку, која јој је давала снагу. Из рата је изашла као пуковник ЈНА.

А онда, нови задатак, као делегат ЈНА у Црвеном крсту Југославије – збрињавање ратне сирочади, деце без родитеља и избеглица, организовање народних кухиња и других видова помоћи.

Затим је радила на ВМА као начелник Грудног одељења и заменик начелника ВМА. По одласку у пензију наставила је друштвено-политичку активност, посебно с омладином и војницима, причајући им о ратним годинама. Многи су јој, узбуђени њеним причама, говорили: „Саша, пиши све то што нам причаш”. И Саша је почела да пише. Прва њена књига „Теби, моја Долорес” објављена је у седам-осам издања, у 70.000 примерака и најчитанија је књига у Југославији 1980. године, по оцени Народне библиотеке Србије. Низале су се затим нове књиге: „Све наше Долорес”, „Ратне љубави”, „Косовка девојка”, „Пријатељи” (приче за децу), „Моралне искре”. Наступила су тешка времена, грађански рат и распад Југославије, што је Сашу тешко потресло. У једном чланку у „Политици” тада су за Сашу написали да је „лавица рањеног срца”.

Имао сам задовољство да се са Сашом упознам и повремено дружим на књижевним вечерима. Преминула је 1996. године и сахрањена је у селу Лисовић код Барајева.

После њене смрти покренуо сам иницијативу с писцима и здравственим радницима за оснивање удружења грађана које ће носити њено име, да се памти. Тако смо 2006. године у Београду основали Друштво „Др Саша Божовић”, књижевно и хуманитарно, које негује сећање на њен лик и дело и има око 130 чланова у десетак градова Србије. Друштво је до сада објавило осам зборника песама и кратких прича.

Покренута је иницијатива да се на кући у којој је живела, у бившој Лењинградској улици 9 на Врачару, постави пригодна спомен-плоча, али је све за сада остало на обећањима. А заслужила је Саша и много више од спомен-плоче, можда и да се по њој назове нека улица, да се никад не заборави Косовка девојка Другог светског рата.

Драгослав Угарчина,
председник Друштва „Др Саша Божовић”

Коментари28
bed2d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Слободан
Личност морала и идеала.За узор.Свака част Удружењу које негује успомену и ствара традицију патриота и хуманиста.Ако није било би пожељно да успостави сарадњу са СУБНОРОМ. Што рекао мој деда ратар Драгомир-Солунас-Носилац Албанске Споменице. “Људи без идеала и морала су као птице без крила.”Док их личности као што је Саша биће напредка Србије.
S
Имала сам срећу да ми физику на ПМФ-у ,80-их година,предаје њен син,Dr Иван Божовић. Предиван човек,који је у то време био увео новине у предавања и полагања испита.Његова су предавања била увек најпосећенија.Иначе,он је једној од својих ћерки дао име Долорес.
Ona
Vreme kad je čast bila važnija od života... Jednom, kad sam stajala pred jednom spomen pločom sa njenim imenom, kroz glavu mi je proleteo deo iz knjige- kad nije dala Dolores da ubere trešnje kroz nečiji vrt kojim su projahali... I kad na pijaci vidi prve trešnje, uvek se seti svoje Dolores...
Laza
Hvala za ovaj clanak. Bili su to ljudi Titani. Pred njima mogu samo da pognem glavu od stida i postovanja.
Драган П.
Можда сам нешто пропустио, али ипак сматрам да је за једну мајку најважније да обезбеди добробит свог детета, а не да то своје мало дете вуче по Сутјескама и Неретвама и тамо га изгуби. Свака част идеалистима и борби за бољи свет, али једној мајци најбитнија ствар би морала бити њено дете, а не светска револуција. Ако је већ запела да се бори за пролетерску револуцију, требало је да дете остави код неке тетке, па онда да иде у шуму.
Драган П.
И отац и мајка уместо да подижу дете, подижу устанак. Неодговорно. Обоје су криви за смрт детета. Толико.
Александар Вељић
Дете није имала коме да остави, јер га је родила у логору у Албанији и са дететом је размењена за заробљене италијанске војнике. Тако је са дететом доспела у партизане! Породица Божовић је у Подгорици била под присмотром, град окупиран, так ода није могла да оде и остави било коме дете. Када будете прочитали књигу "Теби моја Долорес", разумећете.
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.