Мештровићев Његош рађен је после рата

У тексту „Мештровићеви Индијанци и Тесла”, објављеном 12. априла, Саво Штрбац је написао: „Мештровић је упознао Теслу у Америци између два рата – у време кад је научник већ био америчка легенда, а Мештровићево стваралаштво доживљавало врхунац. То је доба кад настају скулптуре као што су београдски Победник, Његош на Ловћену, Светозар Милетић у Новом Саду, Споменик незнаном јунаку на Авали, као и Стрелац и Копљаник у Чикагу.”

У тексту се поткрала једна непрецизност, односно нетачност. Београдски Победник је подигнут 1928, Споменик незнаном јунаку на Авали 1938, Светозар Милетић у Новом Саду 1939, а Стрелац и Копљаник у Чикагу 1928. године.

Међутим, Његошева скулптура на Ловћену није из тог доба. Иван Мештровић јесте урадио пројекат 1924. године, у јесен те године цртежи су били изложени на његовој изложби у Њујорку, а „Нова Европа” је почетком 1925. године објавила нацрт овог споменика. Али од реализације се одустало, а разлоге наводи др Гаврило Дожић, тада митрополит црногорско-приморски, у својим „Мемоарима”, описујући како га је краљ Александар је крајем 1924. године примио у аудијенцију:

„– Ја знам, Ваше високопреосвештенство, да сте ви дошли ради споменика господина Мештровића. Чуо сам да сте ради тога љути. Знате, велики број пријатеља династије саветовао ми је да овај споменик узмем и платим, како би се поставио на гроб Владике Рада. Ја сам за овај споменик узео лично Мештровића. Он је добронамерно примио и израдио нацрт. То је огроман рад, који ће доста да кошта, али који је достојан великога песника владике Рада.

– Ја одговорих брзо краљу да не поричем вредност споменика, али да он апсолутно не одговара условима једнога православнога владике, јер је у противностима с начелима Српске цркве, и у супротности с тестаментом великога песника, који је за ту сврху подигао Капелу, у духу у коме је он то желео. Мислим да то треба поштовати и обновити Капелу сасвим у првобитном стању. Споменик Мештровићев личи више на једну пирамиду, која би се поставила на врх Ловћена. Народ Црне Горе то никако не би могао одобрити, нити се са тиме сложити. Мислим да је Ловћен ионако национални споменик, и довољно је да се обнови стара Капела. Не бих се могао сложити ни са другим новацијама, као надлежни архијереј, сем да поднесем своју оставку, да не бих носио одговорност и народну клетву пред будућим поколењима. Само племе Његуши не би дозволило, и направило би узбуну код народа. Мислим да о томе треба водити рачуна.

Краљ је био забринут мојим излагањем, па рече: – Верујте, Ваше високопреосвештенство, да нисам предвидео ове ваше примедбе, које примам као оправдане у свему. Тачно је да треба поштовати жељу владике Рада и до краја је извршити, како је он то прво био замислио, када је већ био подигао стару Капелу, која је сада у рушевинама. Нисам имао намеру ништа да мењам. Желео сам да се најбоље одужим као рођак моме великом сроднику по крви, али кад то није у складу са Српском црквом, онда је паметније да се усвоји ваше мишљење, као надлежно. Ја ћу г. Мештровићу у замену за ово дати другу идеју за један споменик Незнаном јунаку на Авали, који ће бити израђен за потребе наше државе и који ће симболизовати наш народ и наше народно и државно јединство, и то све покрајине. Ја сам већ о томе једанпут разговарао са Мештровићем, који је мој пријатељ и мени у свему одан до краја. Уосталом, тај нацрт споменика и кад би се усвојио, захтевао би да се чека мало више да се оствари у целини, односно да се радови доврше. Према томе, ја ћу то са г. Мештровићем све да уредим, тако да ћемо сви бити задовољни. Разуме се да не бих ни у којем случају желео да он буде љут ради овог избора или пак да буде с нечим оштећен. Према томе треба сада брзим темпом, да се што пре изврши наш заједнички план. Ја ћу дати потребна упутства, а вас најлепше молим, да ако нешто буде неповољно, да ме одмах известите. Даћу наређење Управнику двора, да стално буде у вези са вама, и да ме обавештава како се радови изводе.”

Мештровићева скулптура Његоша рађена је педесетих година прошлог века, у његовом атељеу у Сплиту, а на Цетиње је стигла 1957. године.

Милан Маретић,
Подгорица