Најновији рат против Тита

Јосип Броз Тито је за живота успешно ратовао против својих и народних противника и непријатеља, али у најновијем „рату” он је само пасивна мета острашћених напада од којих не може да се брани јер је умро пре више од 40 година. Нападачи на њега углавном су потомци губитника Другог светског рата, противника које је Броз својевремено поразио, развластио, а неке и ликвидирао. Ти потомци ни данас не могу да се помире с истином о својим неуспешним прецима и њиховим судбинама, па користећи нестанак великог противника са јавне сцене настоје да га посмртно што више оцрне и тако му се мртвом бар делимично освете.

Посебна жеља и циљ тих нападача је да припадницима млађих генерација, који недовољно познају новију историју своје земље и народа, прикажу и у свест и памћење урежу лик Тита као негативца, србомрсца и србоубице, потајног симпатизера и сарадника усташа, а касније свемогућег суровог диктатора Југославије и главног кривца за њен распад. Истовремено настоје да што више улепшају ликове својих предака и заташкају њихову сарадњу с фашистичким окупаторима за време Другог светског рата.

Простор за објављивање њихових махом клеветничких текстова дају им и они дневни и недељни листови који су својевремено били левичарски оријентисани, хвалили Тита и његова дела, као што су „Политика”, „Вечерње новости”, НИН, „Печат” и други. На тај начин они неком доказују да је Србија данас демократска земља у којој влада слобода медија, а посебно штампаних. Као свеж пример такве слободе медија поменућу „Политику”, у којој проф. др Владислав Б. Сотировић из Вилњуса, главног града Литваније, објављује своја титомрзачка писма. У свом најновијем допису, објављеном 17. априла, он, поред осталог, пише да је Тито 1943. године нудио загребачком надбискупу Степинцу, блиском сараднику „поглавника” Анте Павелића и генералном викару усташке војске, да преузме и функцију генералног викара „у партизанским формацијама”. Овај је наводно одбио понуду јер није добио сагласност папе.

У стварности је партизанска војска на челу с Титом те 1943. године водила најтеже крваве битке против фашистичких окупатора и њихових домаћих сарадника и слугу, нарочито усташа.

Неће бити никакво изненађење ако проф. др Сотировић у неком од својих следећих писама „Политици” објави да је Тито, те исте 1943. године, понудио Анти Павелићу функцију председавајућег на Другом заседању Авноја у Јајцу, али је и „поглавник” понуду одбио јер није добио сагласност Адолфа Хитлера.

Браво, „Политико”! Ти си неспоран пример слободе српских штампаних медија. Зато остајем твој верни читалац.

Никола Наранџић,

Земун