Дебитантски роман „Ништа” младе Норвежанке Хане Столтенберг (објављен и код нас у издању куће „Албатрос плус”) привукао је значајну пажњу тамошње јавности и добио две значајне награде 2019. године („Тарјеј Весос“ за дебитантско књижевно дело и „Ослоприсен“ за књижевно дело године). Не само што се тематски и поетички уклопила у водеће књижевне струје, Столтенбергова је загазила и у воде аутофикције стопама свог земљака Кнаусгора. Иако су њена искуства маскирана велом обичног романа, она не пориче да инспирацију црпи из личних доживљаја и како је изјавила, настоји да кроз писање испита границе људског егоизма – а највише сопственог.
Роман „Ништа” у бити је врло једноставан – након што је средовечна и независна Карин сазнала да муж вара њену отуђену јединицу Хелене, њих две одлазе на викенд у Лондон, у „девојачки провод”. Међутим, кроз њихов несрећан и несређен однос, Хана Столтенберг успева да представи сукобљене идеологије којима се њихове генерације воде. Док је Карин једино важна самосталност и релативно скроман животни стил, где није везана ни за кога, па ни за једино дете (што је у нашој средини и даље скандалозна помисао, док у Норвешкој то и није више толико необично), њеној кћерки су важни статусни симболи и привид среће на друштвеним мрежама.
Дакле, у том свету су старије генерације, што су искусиле све добробити друге половине 20. века, далеко либералније него млађе, које се враћају конзервативним вредностима или макар њиховим сенима. Док је Каринин животни пројекат да се ни за шта у животу не веже, Хелене настоји да лажира идиличну слику породице, упушта се у бесомучан шопинг и дружи са квазиинтелектуалним кремом. Ипак, у томе није надмашила свог неверног мужа, који је у једном моменту потрошио неколико десетина хиљада круна на дизајнерски табуре – а затим напустио каријеру и луксузни стан и отишао у јога-камп да једе чорбу од коприве носећи, наравно, фирмирану одећу за активности у природи.
Водећи се личним вредностима, Карин нужно испада егоцентрична и себична у Хелениним очима. Пошто је мање-више свесно изабрала да живи усамљенички, изашавши из неодрживог брака и одрекавши се старања о кћерки и, знатно касније, унуцима, Карин на прво место ставља своје потребе за сексом, алкохолом и мањком одговорности. Такво одступање од друштвених норми може нам се учинити као крајње радикалан пут и остварење аутентичног живљења, нарочито јер је реч о жени у средњим годинама. Међутим, и ту Столтенбергова успева да нас изненади. Кроз добро замишљен флешбек приказала нам је однос између Карин и њене мајке, која је била сувише насртљива, зависна о свом детету и успомени на мужа, те неспособна да узме живот у своје руке. Захваљујући том бриљантно изведеном моменту романа, постаје нам јасно да је и Каринина побуна у неку руку побуна против владајућих вредности генерације њених родитеља. И тад нам се Хеленина опсесија материјализмом и спасавањем брака приказује у другом светлу, као својеврсна побуна против слободарских вредности безбрижних осамдесетих и деведесетих година прошлог века и начин да осмисли сопствено аутентично живљење.
Ипак, јасно нам је да ни Каринина ни Хеленина побуна не могу уродити никаквим плодом. У времену у којем је лично остварење практично императив, појединцима се намеће обавеза да јуре своју срећу по сваку цену, иако немају изгледа да досегну задовољство и спокој. На самом крају књиге, крајње суптилно, главна јунакиња постаје свесна да је и њена кћерка упала у исто коло, без изгледа да нешто постигне, као и да се ослободи. Тада, можда, напокон схвата и да су и њени избори подједнако аутентични и стереотипни као и њени, да обе гаје исто незадовољство собом и својим животом и да обе покушавају да достигну некакав немогућ идеал. Из тог блиставог момента може се, надајмо се, изродити барем незнатна солидарност, подршка и разумевање, не само између мајке и кћерке о којима је реч, него и између генерација.
Преводилац
