субота, 19.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ОДЛАЗАК МИЛОША ШОБАЈИЋА (1945–2021)

Сликар који је обасјао наше доба

Страни критичари истицали су да је реч о уметнику који слика човеков тријумф над мрачним силама и овај луди, луди свет, с којим смо у свакодневној борби
Шобајић је својим ликовним изразом обогатио, узбуркао и умногоме променио уметничку сцену Европе и света (Фото Танјуг/Тања Валич)

Сва времена за сликарство су црна, а сликар им додаје боју, зависно од снаге коју нуди, па обасја време својим светлом. Сликар прави право време за сликарство, а никад време не прави место за сликара – говорио је Милош Шобајић, наш познати сликар, чији се живот деценијама одвијао на релацији Београд–Париз, који је преминуо јуче у 76. години од последица заразе вирусом корона.

Током каријере, своја дела представио је на преко 80 самосталних изложби широм света, а учествовао је на још око 500 групних. Његове слике се налазе у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду, као и у више десетина музеја у земљи, региону и свету.

Само пре месец и по дана управо је Шобајићевом великом изложбом отворен нов престонички изложбени простор – Галерија Комбанк дворане. С пуно енергије, као и обично, појавио се тада пред публиком и изложио своја дела (која су постала део трајне уметничке поставке тог простора): седам монументалних слика насталих у последњих десетак година, слику која је обележила почетак његовог париског стваралаштва и три скулптуре које су излагане широм Европе, а све их обједињује његова целоживотна тема прогона. Тада је промовисао и своју нову књигу „Мојих девет живота” („Вукотић медија”), коју је написао после оне „Сликај и ћути!”, која говори о утицају глобализма на савремену ликовну уметност. 

Умео је да примети да се уметник рађа баш зато да би био субверзивни елемент сваког друштва, онај који има нешто да каже ван догме власти.  Уметници који су настали на крилима глобализма, сматрао је, чеда су само тог система и нестаће са његовим падом.

– Ја сликам да бих победио свој страх. Покушавам да на слици измирим све зараћене стране, да помирим посвађане и да је доведем у ред, стављајући наслаге боја које негде процуре по белим територијама, као да ми указују пут којим још нисам никад прошао. Знам да ме аждаја чека иза неког неодређеног угла на слици и да треба да јој се без панике, као Свети Ђорђе, супротставим, очи у очи, да је пробијем копљем да бих омогућио слици да оживи – записао је Шобајић у књизи „Сликај и ћути!”.

Рођен је 1945. у Београду. Основну и средњу школу похађао је у Београду, Истанбулу и Никшићу, матурирао је у Првој београдској гимназији, а 1970. завршио престонички Факултет ликовних уметности, да би се две године доцније преселио у Париз, где је живео до 2005. и до повратка у Београд. У Париз је отишао с десетак уроланих слика и четири-пет хиљада долара у џепу...

– Неизвесност тотална. Била је Српска нова година и падала је киша, Париз је био хладан и тмуран. Улетео сам изненада у сасвим нови свет о коме скоро ништа нисам знао, осим чињенице да у њему морам да преживим. Осетио сам се беспомоћно, као новорођенче избачено из материце, гајећи потајно наду да сам способан да опстанем. Тако је почело, па до прве изложбе, после никад краја. Када сам направио прву изложбу у Паризу, а после и у Њујорку, помислио сам да је то – то, врх. Мислио сам да сам на крову света, а то не да није био кров света, био је то подрум из кога је тек требало да се изађе на приземље. И тај пут је био дуг, напоран и са пуно проблема. Сликарство није филм. У филмској индустрији режисер направи један одличан филм, добије Палму, Златног медведа или Оскар и постаје звезда преко ноћи. У сликарству мораш да се доказујеш најмање 30–40 година упорним радом и да онда можда неко каже: а, види, овај траје толико дуго, мора да ту нешто има – рекао је у једном од бројних интервјуа.

Један је од оснивача Факултета за уметност и дизајн при Универзитету Мегатренд, на којем је био професор и декан до 2014, а потом почасни доктор и професор емеритус. Био је гостујући професор на Академији лепих уметности „Лу Сјун” у Кини. Имао је запажен наступ 1995. на Бијеналу савремене уметности у Венецији.

– Ја сам апсолутно незадовољан собом и мислим да морам бити много бољи, као и моје слике. Врло сам критичан и мислим да су тај замах, та нервоза и побуна на мојим сликама резултат целог тог мог стања од детињства па до данас, које намерно из себе избацујем. Онај немир који сам као дете показивао и испољавао према околини, сада показујем на сликама – истицао је наш уметник.

Цитирао је Рубенса – да слику по завршетку треба окренути ка зиду и оставити је да мирује шест месеци.

– Тек кад је тада погледате, видећете шта не ваља. И тад почиње прави рад на њој. Слику треба сатима и данима гледати. И стално гледати. То је једини начин да разумете шта тражи од вас. Она већ постоји у свемиру, а сликар треба да је уобличи и омогући јој да прогледа. Сазнање да је она сама задовољна собом и да је можете оставити да самостално дише, представља круну – истицао је Милош Шобајић.

Добитник је Златног ордена за достигнућа у уметности, Вукове награде, Златног беочуга, Награде Мише Анастасијевића...

Руска Дума одликовала га је 2018. Орденом почасног госта Русије.

– Запад не прихвата Србију и интензивно раде на томе да Косово не буде Србија. Програм им је да сви Срби буду у Београду. Надам се да смо сада у успону. Ми никоме не желимо зло. На ветрометини смо – рекао је сликар прошле године у емисији „Док анђели спавају”.

Тада је нагласио да је Косово наша лепота и наша душа.

– Изненађен сам што се данас уопште разговара са окупатором: да ли да признамо, да ли да поделимо, да ли да дамо део или да дамо све. То је мени непојмљиво. Никакво давање Косова окупатору не долази у обзир. И уопште, разговор са окупатором, мислим, по Уставу је забрањен. Ја сам учио у школи да окупатора избацујеш истом мером којом је он дошао на твоју земљу. Бићемо и ми довољно јаки, па ће они летети напоље – рекао је уметник.

– Поента је да држава постане једна безоблична територија са становништвом које не би било свесно ни ко је, ни шта је, нити да има своју историју, ни религију, ни своје ја. То је циљ глобализма за све, не само за Србију него се то код Србије некако најлакше види, јер већ 30 година трпимо невиђене агресије. Па само смо у току 20. века четири пута бомбардовани. Једноставно, Запад никад неће дозволити Србији да постане стабилна и јака, односно да сачува своју територију, истицао је Шобајић.

О његовом делу објављено је пет монографија у Паризу, Београду и Лондону, чије су уводне текстове написали Ирина Суботић, Ален Жуфруа, Петер Хандке, Едвард Луси Смит и други аутори.

Ален Жуфруа, француски ликовни критичар и песник, 1988. написао је: „Сликар револта против свега окамењеног, откровитељ екстремних ситуација, где најмањи покрет руке, најмањи корак у простор других, изазива немир. Милош Шобајић је данас у Паризу један од само неколико уметника који се усуђују да изван оквира старог маниризма траже нову слику неизбежног загушења људског друштва”.

Харијет Зинес, критичарка из Њујорка: „Његово виртуозно и снажно сликарство одсликава овај луди, луди свет, с којим смо у свакодневној борби, с којим живимо и који трпимо.”

Сигурно сам проживео девет живота и неколико пута дизао се као феникс: Милош Шобајић (Фото Мики Величковић)

Франко Солми, директор Музеја савремене уметности у Болоњи: „Све експлодира у Шобајићевом сликарству и све иде према апсолутном узбуђењу и страху од кризе, досаде, терора, који представљају наше свакодневне истине.” 

Немачки ликовни критичар Волфганг Кош: „Шобајићево сликарство можемо да повежемо са филмом хладног хорора. Његов чести назив ’Опасно је нагињати се’, који нам је познат као упозорење из возова, можда би за његове слике боље гласио ’Опасно је не нагињати се’, пошто опасност не долази ни споља, ни изнутра, већ директно са његових слика”.

Стефан Реј, књижевник и члан Академије уметности у Белгији: „Заслепљујуће и вртоглаво. Тако би требало да се окарактеришу слике Милоша Шобајића, који константно умножава своје изложбе свуда по свету, скупљајући тако важне трофеје и потврђујући од изложбе до изложбе свој реноме”.

Француски критичар Жерал Гасио-Талабо: „Сликар победе и човековог тријумфа над мрачним силама, над погрешним идеолозима, над лепљивошћу времена, Шобајић нам помало доноси киселу светлост на овај свет и у исти мах дефинисану и парадоксалну мисао, један живи и пријатељски поглед”.

За „Политику” је Шобајић говорио често. У разговору поводом изложбе „На Дрини ћуприја – крик на мосту” у Андрићграду 2019, коментаришући везу са чувеним Мунковим „Криком”, рекао нам је:

– Већ дуго се бавим местима велике опасности. Живимо у све тежим временима и сведоци смо најгрознијег уништавања људи и културе широм планете. Свет је, дакле, место високог ризика! Крик је само природна реакција на све то. Принуђени смо да се држимо у што чвршћем загрљају како бисмо опстали. Јер, док сликам, већ дуго као да осећам нечастивог како ми дише за вратом. Чин сликања представља за мене молитву, а све у нади да ће ме Свевишњи за тренутак чути у тишини мога атељеа и дати ми снагу и таленат који ми недостаје како бих помирио све зараћене стране на слици и успоставио хармонију...

Осврћући се на свој живот, рекао је да га не би мењао, „чак ни оне његове грозне тренутке, а било их је”.

– Ја сам и то најлошије у животу прихватио, јер је и то лоше од мене правило добро. Многи су склони да кажу боље би било да сам урадио ово или оно, што не урадих овако, да сам имао ову памет онда… Мислим да је цео наш живот добродошао такав какав је. Преписан нам је и ми га носимо као крст на леђима. То је један дуг живот у којем је било свега и свачега, успона и падова и полупадова и релативних успеха. У сваком случају, сигурно сам проживео девет живота и неколико пута се дизао као феникс.

Зрелост му је донела и нов увид о срећи: „И даље не знам да је дефинишем, али за разлику од мог пређашњег искуства, кад сам срећу осетио само пар пута по пар секунди, сада је осећам скоро константно и замало у континуитету! Једноставно – осећам срећу! Као да је то сасвим природна и свакодневна појава до које се долази без икаквог труда или било каквог улагања”.

С поносом је истицао и своје корене:

– Мој славни предак Илија Шобајић (1876–1953), на кога сам повукао таленат, студирао је сликарство на Академији уметности у Бечу (1896–1901) и био је један од најобразованијих црногорских академских цртача, графичара, примењених уметника и педагога, иако је био далтониста. Илијини цртежи су били класични, конзервативни (како и пристоји правом професору вечерњег акта), дакле, сасвим супротни мојим, бунтовним.

А о свом сликарству говорио је као о једној причи која се развија и добија различите форме, али ипак остаје иста. Сликао је о човековом покушају да се избави, да се издвоји из гомиле и да крене напред, што даље, некад бос, некад у ципелама, некад пливајући…

„Још не знам где ће тај разапети човек, човек у раскораку, најзад спустити ногу, где ће наћи избављење (јер, посматрајући стварност око себе, све сам више песимиста), али док то не откријем, док не утврдим како да га ослободим, желим да одржим тај замах, ритам корака… Само да се он не проклиза и да не пукне”, надао се.

Хандке: Нека вас прожму те монументалне слике

Нобеловац Петер Хандке написао је својевремено текст за монографију о Шобајићу: „Милош Ш. ствара сликарство где сва скученост његовог претка експлодира и мења правац према невиђеној слободи, на моменте скоро нападној: у сваком случају, свака његова слика, свака скулптура – јесу ослобађајуће. Због његовог претка? Због историје? Захваљујући њој? Против ње? Судите ви сами. Не, не судите – препустите да вас прожму те монументалне слике у дну једне алеје, дубоко и амбисно црне”.

Коментари2
8e416
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bogdan Miščević
Просто не могу да верујем, напусти нас Шобајић, чини ми се у напону своје снаге, а био је тако јак, неустрашив, увек спреман да свету саопшти своју тајну, горчину и љубав. Оде, али остаде његово велико дело на коме можемо да учимо. Почивај у миру велики човече. Богдан Мишчевић сликар и писац.
Biba
Najveći slikar i najdivniji čovek.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља