Коме сметају храбри чачански пилоти

У тексту „Осам деценија од храброг отпора наших пилота”, објављеном 22. априла у рубрици Међу нама, ветеран и доајен новинарства господин Родољуб Петровић је примереним и бираним речима одао пошту и признање херојском чину наших пилота из давне 1941. године.

Ми, ововремени ваздухопловци, добро знамо да историја и традиција не почињу нити се завршавају са нама. Дубоко поштујући велику жртву чачанских пилота, 9. маја 2015. године, на Дан победе над фашизмом и 70 година ослобођења од окупатора, поставили смо спомен-плочу трагично преминулим ваздухопловцима на аеродрому „Раван” – Чачак, некада ратном аеродрому у Прељини.

С поруком „Да се памти...” исписали смо на мермерну плочу часна и славна имена чачанских пилота који су живот изгубили за слободу народа и отаџбине у Другом светском рату: Ратко Д. Јовановић, мајор, пилот-ловац, народни херој, Слободан М. Павловић, капетан-извиђач и Милутин Р. Достанић, мајор-пилот. С посебним пијететом уписали смо и имена трагично настрадалих пилота, чланова аеро-клуба „Чачак” Пропадовић Стаке и Вуколић Милуна.

Неодређеног датума априла 2017. године непозната лица су уништила симболични меморијални комплекс, а остатке бацила на сметлиште иза хангара, где се и данас налазе. Ум нормалног човека овакав нељудски, нецивилизовани, вандалски, несавесни и неморални чин не може разумети, схватити и прихватити, тим пре што се тако нешто догодило у Србији, у Шумадији, у чачанском крају.

Локалне институције и органи надлежни и задужени за решавање оваквих недела, дефинисали су овакав чин као – повреду гроба, а све у складу с позитивном законском регулативом. Звучи невероватно, али је истинито – искусни професионалци ангажовани на овом случају за протекле четири године нису успели да пронађу, идентификују и казне починиоце овог гнусног недела.

Објективне истине ради, добро је напоменути да смо савезничким пилотима, који су нас бомбардовали 1944. године, а њихови потомци и 1999. године, саградили велелепни „споменик” у виду правог аеродрома на Галовића равни у Прањанима. Наша болна истина, реалност и стварност јесте да понекад превише ценимо, уважавамо и поштујемо туђина, ма какав он био, а наше ратнике, хероје и дивове вољно и невољно, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, не ценимо, не поштујемо и унижавамо до границе стида и срамоте, обичне и људске.

У ваздуху остаје да лебди, траје, подсећа, опомиње и боли дежурно и једноставно питање за све људе на овим просторима: „Коме сметају храбри чачански пилоти?” Одговор је једноставан, а лежи у нашем незнању, забораву, неслози и мржњи, дубоко урезанима у генетску шифру несавесних појединаца којима ништа није вредно, важно нити свето. Наш је усуд што с таквим чудним душама делимо овоземаљско време и животни простор.

Бориша Мандић,
пилот-инструктор, Београд