Понедељак, 06.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: епископ бачки ИРИНЕЈ

Дијалог је једини начин да се превазиђе македонски раскол

Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј
Фото Н.Неговановић

Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви.

– Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране –   каже владика бачки Иринеј.

Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ?

Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности?

Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.)

Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени.

Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха?

Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити.

Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове.

У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”.

Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не  сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти.

Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца.

Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде!

 

Сутра: И на Западу и у Русији богословље се предаје са благословом Цркве

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

SR71
Pitam se samo kakve veze 'spc' ima sa 'mpc-OA'??Cuvena OA osnovana u 6-om veku.Sediste joj bilo u Justinijana Prima(Skopje)!Kasnije prebaceno u Ohrid.Znaci veze nema sa 'spc'!
Nebojsa
Ona je bila deo vizantijske pravoslavne crkve posle je usla u sastsv SPC , te nastavila da zivi posle propasti vizantije
Милош М.
Ваша неукост обезоружава. Охридска архиепископија је део СПЦ и као такву је препознају канонске православне цркве. То што је једна древна архиепископија постојала још у шестом веку, па и за време потоњих царева и патријараха, ништа у том смислу не мења нити чему доприноси.
Vlada
To što Irinej Bulović tvrdi da bi vaseljenski patrijarh, samo da opovrgne odluku i navede da je pogrešno informisan, postao još poštovaniji i lepši, su naravno bezvezne stvari. Crkva je od samog početka ne samo svetilište već i centar političke moći i kao takvi njeni šefovi donose odluke koji nama manje ili više odgovaraju. Gotovo je identičan slučaj zabeležen kada je ista adresa omogućila Rastku Nemanjiću, da unutar postojeće Ohridske arhiepiskopije organizuje svoju samostalnu crkvenu jedinicu.
geras
komunisti su ih "provalili" - religija je opijum za narod. a trošak i za narod i za državu.
Radoslav Racić
Mudar i taktičan stav SPC, koji zastupa drugi među jednakima, Episkop Bački gospodin Irinej.
nizbrdica od 90°
Ovakvom politikom Srbija srlja nizbrdicom u srednji vek.
Lillah
Ne razlikujete elementarne kategorije. Ovo je intervju sa episkopom -spc, a ne sa državnim funkcionerom.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.