понедељак, 21.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: Бранислав Митровић, архитекта

Без метроа Београду нема живота

Не треба нам гондола на Калемегдану. – За Славију су организовани бројни конкурси и ту никада није био предвиђен парк, него објекат. – Сви знају шта је добра „архитектура”
Бранислав Митровић (Фото Н. Марјановић)

Архитектура је за њега живот. Зато не чуди то што ни у осмој деценији Бранислав Митровић, архитекта и професор емеритус, не спушта сидра. Недавно је на конкурсу за проширење депоа Народне библиотеке Србије, са својим тимом, освојио прву награду. Она је једна међу више од 110 признања која је добио у безмало полувековној каријери учествујући на више од 200 урбанистичко-архитектонских конкурса.

– Архитекта Иво Куртовић направио је реперну кућу, а наша идеја била је да не угрозимо објекат и хемију претходника, да решењем које смо понудили будемо „неприметни”. Лепо што је жири то разумео јер резултати конкурса највише зависе од доброг жирија – каже Митровић.

Изнад земље, на Светосавском платоу, за који је било сијасет расписаних конкурса, Митровић ће са архитектом Дејаном Миљковићем оставити траг – добили су посао да уреде простор испред Храма Светог Саве. Њихов пројекат прекрштен у „парк шуму” добио је и пацке јавности између осталог и зато што је јавно архитектонско надметање изостало.

Зашто сте прихватили да обликујете Врачарски плато без конкурса?

Позвао нас је владика Стефан, у име Синода, на основу нашег претходног рада. Указали смо инвеститору да је за овако значајан простор потребно расписати конкурс, али није било времена за дугачку процедуру, због планова за завршетак Храма. Прихватили смо, сматрајући да ћемо хитност позива оправдати резултатима. Морате разумети и онај субјективни аспект: тешко је архитекти да избегне изазов на тако важном пројекту. Разочарала нас је реакција професије. Моја маленкост спада међу неколико живих архитеката који су урадили највише конкурса на простору бивше Југославије. Парадоксално је, онда, што нас прозивају колеге које су без конкурса добијале пројекте. За мене је то проблематично, али сам спокојан и немам потребу да дебатујем са таквим чистунцима.

Хоћете да кажете да после толико конкурса имате природно право да добијете посао и без јавне утакмице?

Не мислим да ико има природно право, али овде је реч о неизбалансираном погледу средине. Где су биле брижне колеге архитекте или заштитници Врачара да реагују ономад када прва награда, коју сам добио на ободу Светосавског платоа, угао Мачванске и Мутапове, није реализована по конкурсном решењу, него је инвеститор направио сурогат од архитектуре. У овом случају не осећам кривицу нити прекршај спрам струке и нека сви ти хигијеничари стану прекопута, засучу рукаве и кажу шта би они направили на том месту.

Шта бисте направили у Митићевој рупи – објекте или оставили парк?

Објекат, наравно. За Славију су организовани бројни конкурси и ту никада није био предвиђен парк, него објекат. Не можемо да правимо „шупљи зуб у низу зграда које треба да формирају трг. Као што на Тргу републике недостаје здање на месту „Стакленца”, тако и Тргу Славија треба објекат који формира оквир трга. Све те полемике су дубоко исполитизоване и не подржавам архитекте који заговарају парк јер не видим шта они бране на Митићевој рупи.

Грађани се буне, не желе стамбено-пословни комплекс предвиђен новим планом.

Опет је реч о „чистунцима”. То су интересне групе које не знају много о архитектури и о формирању урбаних целина. Ту је проблем, а није у забринутим грађанима који искрено и оправдано бране идентитет, амбијент, зеленило и све оно што један град чини угодним за боравак. Истим онима које се залажу да Митићева рупа остане парк смета шума на Светосавском платоу где ће бити засађено више од 150 садница, поред постојећег заштићеног дрвећа. О чему се ту ради?

О томе да једино цивилни сектор указује на штетност просторних интервенција у Београду.

Нажалост, моја струка је неактивна, почевши од мене. Изузетак су појединци, архитекте Бакић, Ковачевић... Друштво архитеката, Савез архитеката, Инжењерска комора која се одвојила од интереса струке не реагују адекватно и ангажовано. Веома поштујем грађанску одговорност и искрене чуваре урбаног континуитета, амбијената, зеленила и слободних простора. Али то мора да прати добра процена између архитектуре и живота, искрено и без уплитања личних интереса и политике.

Будући изглед платоа код Храма

Зашто струка ћути?

Тридесет година тиња незадовољство и лош однос друштва према професији. На површину је испливао примитивизам. Класични примери су Врачар, Неимар... накинђурене и немоћне архитектуре са свемоћним инвеститорима веома сумњивих вредносних и архитектонских критеријума.

Они то не би били да им није дозвољено.

Самокритичан сам према професији, али је она заустављена пред зидом из центара моћи и политике који нас не уважавају. Нисмо направили аутономну платформу да арбитрирамо тамо где се од професије очекује да помогне средини. Ми нисмо много постигли на плану архитектуре, а ни приближно на пример скандинавским земљама. Архитекте у Словенији и Хрватској имају већи углед и јачу позицију у друштву него ми.

Испада да архитекта у Србији никоме не треба.

Тако је. Архитектура је немоћна професија. Кад дођем код лекара или зубара слушам, јер уважавам њихово знање, то није случај са архитектуром. Сви знају шта је добра „архитектура”. Не спорим да инвеститор треба да партиципира у току пројектовања и исказује своје захтеве јер је архитектура успешна и у оном сегменту где је инвеститор задовољан. Архитекта природно сарађује са инвеститором, едукује га и тако настаје синергија и атмосфера која даје резултат.

Какав је резултат у „Београду на води”?

Њега сам већ архивирао... Није искоришћен потенцијал који је обала имала. Изгубљена је једновековна планерска жеља о силаску града на Саву. Претходни конкурс решио би све касније неспоразуме. Архитектуру у „Београду на води” раде корпоративне фирме из света што не резултира добром архитектуром. Због значаја локације мислим да је на том месту требало да раде архитекти попут великих светских звезда: Пијано, Нувел, ОМА, Фостер, БИГ... Велика спратност и димензије су угрозиле визуре и препознатљиву контуру града, а Београд изгубио последњу урбанистичку шансу да се интегрише са водом.

Је ли траса метроа Макиш–Миријево  промашај?

Без метроа Београду нема живота. Питање је да ли метро треба да се гради према пројекцији развоја града у будућности или за растерећење главних праваца који су рана у саобраћају града. Имам посебно поштовање према студијама које је тим архитекте Јовина радио седамдесетих година 20. века. Ако је тај пројекат са аспекта технологије застарео, требало га је надградити, а не склонити са стране. Проблем наше средине је што свака нова политичка гарнитура и сви ми заборавимо оно што су претходници радили па нам недостаје континуитет, односно у овом случају имамо дисконтинуитет од читавих 40 година.

А Кошутњак где чешки улагач планира да гради стамбено-пословни комплекс науштрб десетина хектара шуме?

Упознао сам тог инвеститора. За разлику од других који делују у нашем граду, он има однос према архитектури, истанчани осећај за континуитет и зато имам разумевање за оно што они раде. „Авала филм” је обележио моје детињство, али и некадашњу Југославију на глобалном плану. Када неко хоће да такав систем реконструише, то поздрављам и спреман сам да подржим.

Чак и када сече зеленило за којим вапи град?

У друштву неколико колега имао сам прилике да видим тренутни статус тог плана и могу одговорно да станем у одбрану оне архитектуре која тамо треба да се гради. Пројекат има однос према зеленилу, габаритима, архитектоници, амбијенту... По концепту је сличан Церак виноградима и павиљонима архитекте Јовановића на другој страни Бановог брда.

Који је Ваш интерес да га браните?

Немам лични интерес. Али имам интерес да се филмска индустрија Србије пробуди и да на том месту видимо добру архитектуру. Уз то не желим да нашим незнањем отерамо инвеститора каквог у овом граду нисмо имали.

Шта мислите о споменику Стефану Немањи на Савском тргу?

Није ми близак и није у рангу оних споменика којима се велики градови поносе. Овде је био организован конкурс, а добили смо дискутабилно решење.

Треба ли Београду гондола на Калемегдану?

Не. Поред свих репера које је добио у последње време, не треба му још један на тако осетљивој културно-историјској позицији.

Јесу ли му потребни споменици дупликати, национални стадион, а читави делови града немају канализацију?

Акценат развоја града и оно што треба да буде основна нит будућег Генералног урбанистичког плана Београда 2041. је инфраструктура и очување зеленог корпуса, а не неконтролисана изградња стамбеног фонда. ГУП је драгоцени документ и треба да закопамо све ратне секире, да удружимо знања, јер је реч о будућности града, за који смо сви одговорни. Много смо грешили у простору и доста тога испустили, било би мудро да то не понављамо.

Шта је пандемија вируса корона променила у архитектури?

Пре свега комуникацију. У мојој професији жива реч, трансмисија енергије, студијски рад са студентима не може да надомести виртуелна комуникација. Био бих сиромашнији у сваком погледу да нисам непосредно контактирао и имао прилику да осетим сензибилитет плејаде професора попут Уроша Мартиновића, Бране Миленковића, Ивана Антића, Бранка Алексића, архитеката Иванке Распоповић, Милице Штерић... Вирус је Орвел после Орвела, али ме је растеретио обавеза због којих ми је раније остајало мање времена за игру. Кад кажем игра, мислим на рад и архитектуру, јер ако не бих имао прилике да се играм, не бих се бавио архитектуром.

Како се играте кад ни мобилни телефон немате?

Нећу ја да се играм по вашим нотама. Извините, али не можете да ме добијете кад ви хоћете. Мобилни је индискретни уређај који убија приватност.

Када очекујете монографију коју припремате и изложбу у Српској академији наука и уметности чији сте члан од 2006. године?

Документација за монографију прилично је сређена и надам се да би монографија могла да буде готова 2023. Стао сам у ред за изложбу на Одељењу ликовне и музичке уметности САНУ и не верујем да ћу пре 2023. моћи да се представим члановима Академије и да им приближим свој рад и архитектуру. То је моја обавеза као што је привилегија бити део те породице.

Коментари47
2555a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Gagi, dipl. inž. saobraćaja
Pošto;»Bez metroa Beogradu nema života«, nadležni su potpuno zaboravili na odavno u prošlom veku izgrađene tunele »Karaburma«. Naime, od leve i desne cevi tunela »Vraćar« izgrađene su dve cevi tunela »Karaburma«, svaka dužine od po oko 600m i to leva cev u periodu 1975-77, a desna cev 20 godina kasnije. A da bi se tuneli »Karaburma« osposobili za saobraćaj i linije »BG voza« produžile do Karaburme i dalje do Rospi Ćuprije potrebno je SAMO u te tunele postaviti šine i kontaktnu mrežu.
Gordana
Iseliti pola miliona ljudi da bi i oni i preostali ziveli kao ljudi! Srbiji treba naroda svuda, a narodu, iz sasvim razumljivih razloga, treba Beograd! Beogradu treba metro. Sve do jednu potrebu moguce je zadovoljiti ako na Srbiju gledamo u celini! Nista lepse i sa vise smisla nije nego ziveti na 100-200 km od velikog grada a u njemu uzivati studiranjem, poslovnim sastankom, turizmom. Tako cemo sacuvati i sebe i svoj grad i svoj narod! Metro jeste potreban!
Milanche
U Mitićevoj rupi je trebala da bude fontana i plato. Na sred Slavije spomenik Caru Dušanu. Sad mogu tu da prave objekat jer park ovakav kakav je ne liči ni na šta. Valjda služi da lokalni kerovi obave posao ujutru. Ko decu tu dovodi da dišu "vazduh" sa Slavije, a imaju Taš blizu nikada mi nije bilo jasno. Da se ima para pa da naprave podvožnjak umesto ulice Bore Stankovića kod Hrama. Previše je frekventna ulica i voze prebrzo, a proširili bi taman plato na tu stranu, sada je preusko i bzv.
dusan
kada neko kaze da beograd na vodi nije dovoljno dobar , lep , ili ne arhitektonski , jer zaklanja visevekovni beograd , DODJE MI DA PUKNEM . KAO PRVO , od starog beograda imamo samo nekoliko nebitnih gradjevina starih 300 g. , sto za mnoge gradove gradove i ne predstavlja nesto staro, a, DRUGO , nas beograd koga volimo NE spada u lepe gradove , nego u zapustene gradove koje upravo beograd na vodi zaklanja i tako nas spasavaod bruke nesredjenih fasada , dotrajale infrastrukture , kablova, ...
Jovan
Nema vala zivota u Beogradu zivota bez metroa a nece biti ni sa njim.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља