Један од три најпознатија српска левичара, утемељивача социјалдемократије и социјалистичке мисли у Србији, поред Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, с почетка 20. века био је и Сима Марковић. Био је наш познати математичар, ученик српских математичких виртуоза какви су били Михајло Петровић Алас и Богдан Гавриловић. Потицао је из породице просветних радника и од малих ногу учен је алтруистичко-хуманим вредностима и моралним принципима друштвеног живота с изразитим осећајем за социјалну правду. Завршио је студије математике на Филозофском факултету у Београду, посветивши се решавању математичких проблема и подучавању ученика и студената. Написао је више уџбеника алгебре и радио као професор у Другој београдској гимназији.
На почетку политичке каријере припадао је радикалима, под утицајем оца Милоша који је био један од оснивача Народне радикалне странке (саборац и кум Николе Пашића) још из времена Тимочке буне (1883) и припадао је њеном левом крилу. Пред Први светски рат пришао је социјалдемократама Димитрија Туцовића, али је после Октобарске револуције (1918) прихватио комунистичке идеје и постао члан Социјалистичке радничке партије Југославије (СРПЈ). На другом конгресу ове странке у Вуковару, у јуну 1920, уз Филипа Филиповића и Ђуру Ђаковића изабран је за секретара партије, али је на том конгресу дошло до сукоба две фракције –револуционарне и реформистичке. Револуционарна струја побеђује и усваја се нови програм партије, па она мења назив у Комунистичка партија Југославије (КПЈ).
Иако је био симпатизер идеја Октобарске револуције, Марковић је био против револуционарне опције – темељног мењања друштва оружаним путем тј. насиљем. Сматрао је да се власт не осваја на улици, већ на изборима и у парламенту, а бољи социјални и економски положај радника у држави треба остваривати реформама и доношењем бољег закона о раду. Био је за парламентарну борбу, а не револуционарну, уз стварање јаке реформаторске странке. Зато је стремио стварању националне социјалистичке радничке партије Србије у оквиру КПЈ, која ће у датом тренутку на парламентарним изборима преузети власт демократским путем – гласовима бирача. Управо његовим великим залагањем на првим вишестраначким изборима КПЈ је добила 58 посланичких мандата и била је трећа у парламенту по броју посланика.
Због револуционарних збивања у Европи (Немачка, Мађарска и Италија), као и због лошег социјално-економског стања у држави, долази до низа штрајкова, нереда, али и терористичких аката који су приписивани комунистима. Власт је одговорила насиљем, хапшењима, прогоном и коначно – забраном рада КПЈ. Министар унутрашњих послова Краљевине СХС Милорад Драшковић у име владе је 29. децембра 1920. донео наредбу „Обзнана” о забрани рада КПЈ. Због тога су комунисти прешли у илегалу и одговорили саботажама и атентатима. Револуционарна комунистичка организација „Црвена правда” извршила је неуспешан атентат на регента Александра Карађорђевића 28. јуна 1921. и успешан атентат на министра Милорада Драшковића, који је убијен у Делницама 21. јула 1921. године.
Због тих догађаја донет је Закон о заштити државе, на основу којег се комунисти стављају ван закона, хапсе и осуђују. Тада је и Марковић ухапшен и осуђен на робијање у Лепоглави. Због комунистичких идеја и агитације морао је да пребегне из земље у СССР, али је стрељан у Стаљиновим чисткама неколико година касније, 19. априла 1939.
Тридесетих година 20. века објавио је више дела, од којих су најпознатија „Ајнштајнова Теорија релативитета”, „Комунизам у Југославији”, „Сељачка питања и аграрна криза”, „О покрету за реформу математичке наставе”. Нажалост, због турбулентних времена у којима су се нашли наша млада држава и јужнословенски народи утицај и мишљење овог великог човека нису дошли до изражаја и разумевања, а он је постао жртва сукоба две погубне идеологије које су трагично обележиле 20. век – империјалистичког фашизма и бољшевичког комунизма.
Миомир Гарашанин,
Београд
