Пушка за Бахреин и „Крагујевац на води”

Приступи урбаним обновама старих индустријских комплекса захтевају низ мултидисциплинарних припремних поступака неопходних за њихово поновно стављање у функцију. Сложеност приступа урбаној обнови  комплекса некадашњег Војнотехничког завода  данас често у јавности промовисаног као Кнежев Арсенал у Крагујевцу,  карактеришу активни радни процеси („Застава оружје”), комплексни имовински односи  („Застава камиони”) и руинирани заштићени објекти (Град Крагујевац).

Досадашњи јавни предлози за обнову ове зоне попут Урбанистичког решења немачке консултантске фирме АМБЕРО нису били реални, пре свега јер су у самом решењу, случајно или не, аутори направили  грубу грешку којом су  занемарили постојање Фабрике „Застава оружје”, као и проблеме са власничким статусима и инфраструктуром у комплексу. Такође, предложено решење не нуди опције изградње значајно већих капацитета, па је самим тим  финансијски неодрживо, а из тих разлога и неупотребљиво. За поступак обнове ВТЗ-а је приоритетно потребно обезбедити кредибилног  инвеститора, који би приступио обнови читаве зоне, а не само једне десетине комплекса у садашњем власништву Града Крагујевца. Такав инвеститор би могао да откупи земљиште које је град раније откупио за своје потребе,  док би град тим новцем могао приступити изградњи нових погона Фабрике „Застава оружја”, на месту опремљеном инфраструктуром и свакако адекватнијем поводом питања транспорта и услова рада за запослене.

Решавањем тог питања, уз решавање откупа имовине која се води на „Застава камиони”, цео комплекс би могао имати једног власника, чиме би се отклониле дилеме у вези са имовинским статусом. У таквим условима било би могуће формирање сасвим новог решења уз наравно поштовање услова службе заштите наслеђа. Такав приступ обнови  је деценијама раније примењиван у многим градовима Европе, па се примери из Барселоне, Винтертура, Толеда свакако могу узети као компаративни и значајни за приступе ремоделовању физичког ткива ВТЗ-а. Активирање  старих индустријских  комплекса без инвеститора и његових интереса који се пре свега огледају у капацитетима мешовите намене, једини су инструмент обнове која се не може спровести тако што се као сада праве решења која служе само за наплату консултантских услуга које немају своју употребну стручну вредност. Обнова овако сложених комплекса се решава само уз велики капитал, који би могао бити уложен на пример из неке земље чланице Савета за заливску сарадњу арапских држава. „Београд на води” промовисан као пројекат који има значај за целу Србију се ипак налази у Београду, па  би се такви и слични пројекти свакако могли имплементирати на територији целе Србије, у овом случају у Крагујевцу.

Пушка коју је председник Вучић поклонио краљу Бахреина Хамаду је израђена у Крагујевцу, и могла би представљати окидач за нове инвестиционе пројекте, који би се могуће је финансирали и  капиталом из Бахреина. У том случају откуп дела имовине града, „Камиона” па и изградња нове фабрике „Застава оружје” не би био сан, а обнова ВТЗ-а би била реално спроводљива. Такође би по опредељивању инвеститора било потребно расписати јавни међународни архитектонско – урбанистички конкурс, у циљу провере максималних капацитета зоне али и визуелног приступа обнови који би послужили за интегрисање у план детаљне регулације Војнотехничког завода који је у току израде. У том плану град Крагујевац би морао заузети конкретан став поводом питања потреба за јавним објектима који би се по изградњи уступили граду што би била конкретна обавеза инвеститора. Мој тим је пре неколико месеци учествовао у изради решења за „Солун на води”, и то управо на међународном конкурсу расписаном са истим циљем. Ради се о заштићеној зони која је два пута веће од површине Арсенала, и за коју су Генералним планом Солуна дефинисани прелиминарни капацитети од 120.000 метара квадратних, па би у том случају Арсенал свакако могао ићи и на проверу капацитета до нових 60.000 метара квадратних. Овај конкурс је организован са провером нових максималних капацитета до 400.000 метара квадратних, што би у случају Арсенала било максималних 200.000 метара квадратних.

Тај конкурс је са тако прописаним капацитетима одржан под покровитељством Града Солуна, надлежног министарства и Регије Македонија али и према стандардима Унеска за организацију конкурса овог типа. Интернационална пракса урбане обнове не познаје други рецепт за обнову, сем интегрисања новог ткива, често вишеструко већих капацитета од постојећег управо да би се постојеће ткиво залечило и презентовало у пуном сјају. Уколико се не би кренуло у овом смеру обнова Арсенала би се извесно завршила улагањем града и државе, уместо новца инвеститора до којег се уз добар тим и подршку државе свакако може доћи. Овом темом сам се бавио у мом магистарском раду, поводом којег сам одржао низ предавања преко Инжењерске коморе Србије и написао књигу са интернационалним примерима приступима обнови оваквих зона која је награђена на Салону урбанизма 2016. Обнову Арсенала ћу и надаље пратити путем информација из медија, у којима се на сваких пет година објављује намера обнове, попут скорашње изјаве представника града да ће се он „позабавити овим проблемом”, а да је приметно да се на сваких пет година само увећава број поломљених стакала, сада и урушених делова крова, на наслеђу које је од изузетног значаја за државу Србију и које се тако руинирано представља као туристички потенцијал Крагујевца.

Научни сарадник и истраживач из области урбанистичког планирања и архитектуре