недеља, 20.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: БОЈАН ЉУБЕНОВИЋ, писац

Моја мисија у књижевности је да насмејем читаоца

И даље верујем да ова земља може да буде добро место за живот и као папагај понављам речи дивног Славка Симића из серије „Више од игре”: „Правда ће победити”
(Фото: Лагуна)

Тек недавно је у „Лагуни” објављен нови роман Бојана Љубеновића „Да је боље, не би ваљало”, а већ има треће издање и велику читаност. Слично је било и са претходна два његова епистоларна романа „Писма из Србије” и „Србијо, Бог ти помого”, овог врсног и награђиваног сатиричара, са више од двадесет књига афоризама, аутора који пише за децу и одрасле. Иако смо навикли да нас слатко насмеје, описујући нашу новију историју и свакодневицу, овога пута његови јунаци суочени су са озбиљнијим проблемима. Главни лик приче је Иван Богдан, који као у зони сумрака улеће у ланац догађаја, почев од тренутка када вољену супругу налази у загрљају школарца. Као неки јунак Вудија Алена, он саплиће лопова и сасвим случајно бива уплетен у пљачку банке, постаје херој дана у медијима, али и ловина за опасне криминалце. Иако се и овога пута смејемо, помало нам кнедла застаје у грлу....

Чини се да сте у овој књизи нешто озбиљнији него у претходним. Шта је томе разлог?

Хумор има много лица, некад је то лице Бениja Хила, а некад Бастера Китона. У мом претходном роману „Србијо, Бог ти помого” хумор је лакши, лепршавији, питкији, па читаоцу није тешко да одмах заволи главног јунака Тодора и његову породицу. Са овом књигом је мало другачије, Иван Богдан је лик са којим се публика не идентификује на „прву лопту”, његов хумор је често кисео, опор на моменте, тежак и наизглед непотребан, али то је његово једино оружје против сурових околности у које је запао. Ја ни као човек ни као писац без хумора не могу, било да су у питању моја дела за децу било одрасле, хумор је свеприсутан. Понекад помислим да је једина моја мисија у књижевности да насмејем читаоца, да му улепшам тих неколико сати које проведе са књигом у руци. Свестан сам да ме то аутоматски сврстава у такозване лаке писце, али не марим много. Jош на почетку своје књижевне каријере знао сам да не постоји потцењенија категорија у уметности него што је хумор, али ме то није обесхрабрило.

Како ваш главни јунак од типичног лузера постаје сналажљиви лик из неког узбудљивог трилера?

Иван Богдан је полусредовечни мушкарац који има жену и дете и вози „опел корсу”, дакле просечан да просечнији не може бити. Ипак, када једна случајност његов живот окрене наглавачке, он се изненађујуће добро сналази у околностима опасним по живот. Како је то могуће? Објашњење је просто, свако ко је на овим просторима живео у последњих тридестак година има натпросечно изражен нагон самоодржања. Онај ко је преживео три или четири рата, мафијашке обрачуне на улицама, инфлацију, јурњаву за ратним злочинцима и марифетлуке најразличитије врсте и несвесно већ годинама живи неку врсту трилера. Па није чудо што, када му једнога дана прави трилер закуца на врата, он плива као риба у води.

Колико дуго је припремано губитништво Ивана Богдана, какве су историјске наслаге наталожене у његовом карактеру, почев од менталитета родитеља до младости из доба протеста против Милошевића и убиства Ђинђића?

Иван Богдан се читав свој живот трудио да буде аполитичан. Није учествовао ни у једном протесту против Милошевића, о странкама и политичарима не зна готово ништа, избори га не занимају, на дан убиства премијера Ђинђића, заљубљује се... Дакле, он је типичан представник оне не тако мале групе људи чији је политички мото „Ма, сви су они исти.” Међутим, политика на овим просторима је као заразна болест, пре или касније, свакога дотакне. Извитоперен систем вредности који се мимо Ивановог знања и воље у међувремену формирао, свом снагом му се сручи на главу када се најмање нада и он изненада схвата да нема на кога да се ослони сем на себе, јер су све друге институције контаминиране лажима и корупцијом. Тренутак да појединац не може да се ослони на своју државу је тренутак када она престаје да постоји, а самим тим и правила више не важе.

На који начин је Ивана, уз све то, сачекала криминална стварност 21. века, да ли је она знак пропалих идеала за које се борила и његова жена?

Познајем много људи који су прелаз из двадестог у двадесет први век у Србији дочекали с романтичарским идеалима да ће трагедија деведесетих остати наша ружна прошлост, а да ћемо успети да изградимо праведеније, демократичније и слободније друштво. И сам спадам међу оне који су веровали да ћемо после Петог октобра имати независно судство, слободне медије, ефикасне институције и све друго о чему смо сањали. Уместо тога, ми смо данас, двадесет година касније, подељени на ваксере и антиваксере, шкаљарце и кавчане, „Задругу” и „Парове” и то је оно што изједа Иванову супругу Милицу. Али знате шта, за разлику од ње, ја и даље верујем да ова земља може да буде добро место за живот и као папагај понављам речи дивног Славка Симића из серије „Више од игре”: „Правда ће победити.”

Наслов романа упућује на изреке нашег народа које одржавају статус кво. Може ли да буде боље ако то „не би ваљало”, ако се у добру спомиње „да не чује зло” или „само да не буде горе”?  

Један мој афоризам гласи: „Кад Србину ставе главу на пањ он помисли: ’Ћути, може и горе’”. Та црта добровољног подаништва и мирења са судбином не приличи једном ратничком и слободарском народу. Ја сам увек на страни оних који се буне и протестују, па макар се и не слагао са њиховим циљевима. Имати став и борити се за њега данас је тако ретко и драгоцено, двадесети век био је препун идеала и идеологија, а у овом је једина вредност – евро. Погледајте само студенте, свака досадашња генерација студената имала је неке своје протесте изузев ове, данашњи академци потписују петиције на „Фејсбуку” и мисле да је то довољно. И не, није тачно да је срећна земља у којој се студенти не буне, управо је обрнуто.

Да ли зато после деведесетих година 20. века, ваша прича подсећа и на комунистичку прошлост и њене тајне?

У тренутку када роман „Да је боље, не би ваљало” склизне у трилер, један по један костур почиње да се помаља из ормана и прича своју причу. Наравно, све је фикција, али би лако могло да буде и истина. Тај период од Друтог светског рата до деведестих година крије многе тајне које ни наша историографија, ни наша књижевност, нису довољно обрадили. Можда и зато што се систем рада тајних служби није много променио, када би се та Пандорина кутија отворила, био би то најбољи трилер икада написан.

Зашто сте одлучили да ваше јунаке пошаљете из Србије за Канаду?

Један познати афоризам гласи: „Сви Срби живеће у истој држави. У Канади”, али ме није он определио за ту одлуку. Пре ће бити да ме је дирнула судбина мојих пријатеља који су, иако солидног материјалног стања, одлучили да са двоје мале деце емигрирају у ту далеку земљу. С времена на време ми пишу и кажу да су срећни што су отишли и да се никад не би вратили. Колико ме развесели што им је добро, толико ме ражалости што су после само две године успели тамо да пусте корене. Овде су им остали стари родитељи да преко „Скајпа” разговарају са унуцима који их све теже разумеју. Мало шта тужније постоји од тога. Мора да смо нешто озбиљно забрљали са нашом отаџбином кад људи тако брзо успевају да је преболе. Када су недавно на Аеродрому „Никола Тесла” у Београду отварали собу за пушење, ја сам предлагао да наредни пут отворе собу за плакање. За оне који своје најмилије шаљу у бели свет, да имају где да се исплачу ко људи.

Коментари2
092e6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milenko popić- etnoseljak
Gosp. Ljubenović sam čini 50% razloga zbog kojeg sam svake godine na Kolarčevom Satirikonu. Koliko se sjećam jedan od njegovih, gorkih, aforizama, u vezi sa pomenutim nagonom samoodržanja, koji pod ovim nebom nije izgrađivan samo u posljednjih 30 godina, glasi:"Kako plaćate gopsođo? Karticom ili bubregom?".
samoispravka
"gospođo", dakle, a ne "gopsođo".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља