Француски Стари град и повратак Вилсона

Када би данас неко питао грађане ко су највећи политички пријатељи Србије, вероватно да би се добар део њих поштено замислио пре него што би дао одговор. Пре свега због тога што су још прилично свежа сећања из 20. века у коме су нашој земљи, у зависности од политичких околности, исте државе у једном моменту биле блиски савезници, а онда и противници. Многи би на прву лопту данас вероватно рекли да су политичка десна рука Србије Русија или Кина, нарочито због подршке у вези са косовским питањем, али и због и великих економских пројеката последњих година.

Али, ако би се само на основу уличних табли главног града судило о томе кога Београд сматра највећим савезницима Србије, закључак је прилично другачији. Без обзира на сва политичка размимоилажења последњих деценија, Београд некадашње савезништво и подршку пре свега не заборавља Француској.

У центру града по топонимима, војсковођама и политичарима Земље галских петлова име носи више улица – Жоржа Клемансоа, Париска, Француска, Поенкареова, Франша д’ Епереа, а последњу међу њима не тако давно добио је генерал Пјарон де Мондезир када је Улица Тадеуша Кошћушка подељена на два дела од којих је горњи понео име поменутог француског војсковође. Јасно је, захвалност Београда Француској највише се односи на савезништва с почетка 20. столећа. О томе сведочи и Споменик захвалности Француској на тврђави који се, занимљиво, налази недалеко од амбасаде Француске и раскрснице улица Пјарона де Мондезира и Париске. Последњу поменуту улицу треба истаћи и због још једног необичног детаља – Париска је специфична по томе што „тера контру” осталима јер су сви улични бројеви у њој, и парни и непарни, нанизани на једној страни, а не на супротним, зато што је на њеној другој страни једини „сусед” – тврђава.

Да и поред турбулентног краја 20. века и истог таквог почетка 21. столећа (када се говори о међусобним односима) Србија ипак не заборавља ранију политичку подршку и савезништва, сведочи и пример улица које су именоване у част САД и њених лидера.

Па тако централне градске улице красе табле – Рузвелтова, Џона Кенедија, Џорџа Вашингтона, а од пре неколико година главни град има и Булевар Вудроа Вилсона, тренутно највећу саобраћајницу у „Београду на води”, названу по некадашњем америчком председнику. Овај амерички лидер својевремено је недалеко од те локације имао и трг, јер је као Вилсонов трг у првој половини 20. века био познат данашњи Савски трг, на чијем додиру са Карађорђевом се некада налазио и хотел „Вилсон” („Вашингтон”), раскошна зграда која је врло оштећена у Другом светском рату и која деценијама после тога и даље пропада. Шта ће са тим здањем бити и даље се не зна, али зато је пре неколико година најављено да ће Вудро Вилсон добити споменик на истоименом булевару у Савском амфитеатру.

Последњих година осим дизања споменика многим личностима, једнако је актуелна и мода преименовања градских улица, протеривање табли са именима оних који се више не сматрају нашим савезницима, браћом и пријатељима. У налету преименовања, чини се, најбоље, као савезник, пролазе Руси.

Одавно Београд има Руску улицу, а од пре неколико година на Новом Београду стоје табле са именима генерала Жданова и маршала Толбухина, совјетских војсковођа. Они су својевремено имали своје улице у најужем центру града, али те саобраћајнице су у међувремену преименоване. Али, зато се од пре неколико година у самом центру, прекопута дворског комплекса, налази и споменик личности из пресовјетске ере – цару Николају Романову. То обележје било је поклон Руске Федерације нашој земљи.

Не тако давно у „Београду на води” улицу је добио и совјетски војник Николај Кравцов који је учествовао у ослобађању Београда 1944. Многи Београђани и даље не могу да запамте ко је тачно та личност, али су саму улицу зато врло брзо запамтили због важног аутобуског стајалишта.

Посебно је, чини се, занимљив поглед на мапу града између Новог Београда и Сурчина јер готово једна до друге у том делу налазе се улице назване по појединим чланицама Европске уније које не признају самопроглашену независност јужне српске покрајине Косова и Метохије.

Тако су се на малом простору сместиле Шпанска, одмах до ње Словачка, а неколико улица одатле и Кипарска. Грчка, која такође доследно не признаје независност КиМ, улицу има нешто даље од три претходне поменуте, али зато Румунија, пета чланица ЕУ која не признаје косовску независност, улицу нема у нашем главном граду иако ју је некада имала. По овој земљи некада се звала дедињска улица коју деценијама знамо као чувену – Ужичку.

Али, зато Србија која годинама истиче како јој је циљ управо улазак у ЕУ, на мапи београдских улица размишља о европској будућности. Тако је по Бриселу, својеврсном политичком центру ЕУ, названа улица у „Београду на води”.