уторак, 15.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Млада професорка и стари „фића”

Ужичанка Емилија Тодоровић је са својим времешним аутомобилом већ прегазила хиљаде километара, а то дружење ће, изгледа, још дуго да потраје
Емилију Тодоровић суграђани препознају по очуваном жутом аутомобилу (Фото Слободан Јовичић)

Ужице – Њему је 42, њој 28 година, а нераздвојни су. Стари аутомобил „фића” и млада професорка Емилија Тодоровић годинама заједно путују ужичким друмовима. Већ су прегазили хиљаде километара, а то дружење ће, изгледа, још дуго да потраје.

Емилијин младић Марко није љубоморан на ову њену „везу”. Можда се, ко зна, у том „фићи” њих двоје и венчају.

– У последње време је тренд изнајмити баш овај аутомобил за венчање, тако да је мој одговор „зашто да не”. С тим што ће у мом случају млада да вози – одговара Емилија на наше питање да ли ће у свом „фићи” на венчање.

Заслуге за то што је „фића” у одличном стању припадају Емилијином оцу Предрагу. Спремио је тај времешни аутомобил за њу, преконтролисао све виталне склопове и уложио паре да се замени све што је било потребно. Сада сређено возило привлачи не само погледе, већ и могуће купце.

– Један заљубљеник у „фиће” нудио је мом тати 2.000 евра, али нема тих пара за које бисмо га продали – наводи Емилија.

А све је, у ствари, у овој причи из „националне класе” почело од њеног деде по оцу.

– Деда је био шеф рачуноводства у Ваљаоници бакра, а имао је и своју радионицу у којој је знао да ми направи шта год му затражим. Он је крајем седамдесетих година прошлог века решио да купи нови аутомобил, па је најпре 1978. наручио „ладу специјал”. Али како су на то возило чекали годину дана, а требало им је неко превозно средство, одлучио је да купи „фићу”, да му послужи за тај период. На крају су „фића” и „лада” стигли у октобру и новембру 1979. године. Дуго су ти аутомобили добро служили, а деда, мада је једва чекао да ја положим вожњу и почнем да управљам „фићом”, нажалост није доживео да га провозам – сећа се наша саговорница.

Возачки испит је положила 2013, а следеће године први пут села за волан „фиће”. За почетак, на кратке релације. Временом све дуже, таква јој је била и рута Кремна – Перућац – Ужице.

– Била сам у почетку несигурна, ко је икада управљао старијим аутомобилом зна да то није баш толико једноставно. Памтим и своје прво претицање „фићом”, на путу између Ужица и Златибора. Код тунела „Палисад” камион је испред мене успорио на успону. Ваљало га је претећи. Збунила сам се јер „фића” није јак и стартан, али тата ме је бодрио и смиривао. Возач камиона нам се смешкао и махао, ипак га претиче једна девојка у „фићи”. А ја, кад сам га обишла и вратила се у десну траку од треме сам се спетљала, па пребацила у погрешну брзину. „Фића” се угасио и стао, срећом била сам близу десне ивице пута. Онда ме је онај камион претекао, уз поновно махање, осмех возача и кратак звук сирене. Потом је редовнијом вожњом све ишло лакше. Сада, после много пређених километара, то ми је уживање. Малтене сваку моју вожњу пропрати махање случајних пролазника, осмеси деце која изненађено узвикују: „Види, фића!” Почели су чак да ме на тај начин препознају. Прилазе ми људи које не познајем само да ме питају да ли сам ја возила жутог „фићу” пре неколико дана – прича нам Емилија.

Питамо је, до када ће се дружити са својим аутомобилом, док други модернији и лакши за вожњу маме са свих страна.

– „Фића” је без конкуренције. С обзиром на то да током зиме није вожен, а искусни возачи кажу да је одличан по снегу, желим да то следеће зиме проверим. Дакле, у плану је још неколико ситних улепшавања и да се заједно дружимо још дуго – закључује Емилија Тодоровић.

Клавир и одбојка, љубави из младости

Емилија, коју суграђани по очуваном жутом аутомобилу препознају, завршила је Факултет техничких наука у Чачку и сада је професорка у Ужичкој гимназији, предаје рачунарство и информатику.

– Врло је леп осећај када у истој учионици, где сам у току средње школе похађала часове информатике, сада, само са друге стране катедре, настојим да подстакнем своје ђаке на учење и интересовање за мој предмет – каже за „Политику”, лист који у њеној породици читају дуже од пола века.

У школским данима волела је одбојку и музику. Завршила је музичку школу, одсек клавира, а затим певала у гимназијском хору. Али клавир није заборавила. Планира сада, 13 година након свирки на њему, да купи нови и врати се у музичке воде. Њени родитељи Предраг и Зорица, машински инжењер и дипломирана правница, подржавају Емилију у њеним намерама.

У друштву фићољубаца

Прва и за сада једина „фићијада” на којој је млада професорка учествовала одржана је минуле јесени у Злакуси.

– Одлична организација, лепо дружење и размена искустава са другим обожаваоцима овог аутомобила. Недуго затим, нас неколико који смо се упознали на тој смотри уговорили смо руту за Вишеград, која је такође била незаборавна – каже Емилија.

Коментари6
60f51
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko
Svaka cast, sve pohvale, samo tako nastavi
Dusan
Svaka cast . I jos dugo ,dugo,dugo da se vozikas u njemu .. pozdrav
Draga
Baš lepa priča, bravo devojko, a i nije nam bitno šta je njen deda radio.
Slobodan Boda
Informacija o tome šta je deda radio upotpunjuje priču i govori o njenom poštenom, radničkom poreklu. Nažalost mnogi mladi misle da je svet počeo s njima, a što je još gore, mnogi stariji misle da je sve počeo s njima i da se s njima i završava, ili ne shvataju ništa...
Sasa Trajkovic
Честитке на овом одличном тексту који нам указује на праве вредности оне мале али лепе ситнице које "живот значе". Прошлост је носталгично сећање један данас заборављени сентимент али у овим технотронским временима потрошачке културе и конзумеристичког друштва где је све инстант и траје од данас до сутра је бекство у један дубоко хуманији свет саткан од искрених "малих" али лепих емоција... Колегиници комплимент јер својим примером показује да се може бити свој аутентичан у окружењу плагијата.
Miroslav
Lepa priča. Jedino što je deda unuku lagao, jer nikada nije bio šef knjigovodstva u VB.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља