Уторак, 03.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

После састанка правац кафана до дубоко у ноћ

Сваки од шест београдских рејона имао је бар једну партијску кафану намењену секретаријату и неколико за чланове
За „Барајево” на углу Београдске и Крунске определили су се млађи (СКОЈ, а потом и НО), јер им је комитет Србије био иза ћошка (Фотографије Био једном један Београд)

До VI конгреса КПЈ и промене назива у СКЈ 1952. године, па и читаву деценију након тога, партијски састанци су одржавани такорећи у илегали. Тако је било и у Београду, где се бар једном седмично чланство састајало у салама које су користили рејонски комитети, по правилу заогрнути доламом ноћи! Та састанчења, у зависности од годишњег доба и од трајања обданице, почињала су с првим мраком и трајала дубоко у ноћ, а у време обрачуна са ибеовцима, ревизионистима и другим издајницима народа несрећни чланови су понекад дочекивали и зору. Од кога су се крили, и зашто, не зна се – нико није смогао храбрости да пита.

Али, тај ноћни партијски „пургаторијум” имао је и лепшу страну! Наиме, после састанака, чланство је негде морало шапатом да анализира смернице и, избегавајући псовке, преведе их на језик свакодневице, а и да се издува и окрепи. А, где би боље него у кафани, на коју ни највише руководство није било гадљиво, што се може закључити по томе јер су се на удару „другарске критике” затицали једино ноторни алкохоличари, они који и даље поручују и пију вотку или којима би се у пијанству развезао језик па јавно лупетали о свему што виде и како јесте, а не „као што је зацртано”.

Сваки од шест београдских рејона имао је бар једну партијску кафану намењену секретаријату и неколико за чланове, а сигурно и неког ко је био задужен да кафеџијама најави потребу за уподобљавање радног времена: врх Првог рејона (Дорћол, Зерек и Варош-капија) настављао је састанчење у „Смедереву”, на углу Змај Јовине и Улице браће Југовића, они из Четвртог рејона (Звездара) уракљили су „Липов лад” на углу негдашњег Булевара Црвене армије и Гвоздићеве, а прекопута „Лиона” као резервног положаја, кадар Чукарице прво је запосео „Велику Чукарицу”, да би се затим трајно скрасио у „Михајловцу”, Палилулцима је најмилије било „Таково” на углу Таковске и Улице војводе Добрњца јер је оличавало пролетерску скромност... и тако редом.

Другарско вече

Главни град ФНР Југославије и НР Србије био је седиште савезних и републичких органа, а и они су се негде збрињавали! Познато је да је Це-Ка Ка-Пе-Јот себи наменио „Мадеру” у којој су „седничили” и они из ЦК Србије како би стално били под присмотром, док су се млађи (СКОЈ, а потом и НО) определили за „Барајево” на углу Београдске и Крунске, јер комитет Србије им је био иза ћошка, у Улици краља Милутина, крај амбасаде НР Кине, или „Домовину” на углу Булевара Црвене армије и Молерове, нарочито кад је на Малом Ташмајдану почело да ниче велелепно здање централе СКОЈ-а које је пројектовао Драгиша Брашован искупљујући се за неке наводне грехе. Али, како је у току изградње 1948. речена организација избрисана из политичког именика, промењена је намена њеном несуђеном седишту, па је у њему 1954. освануо хотел „Метропол”, више деценија најлуксузнији у оноликој држави (Друга петољетка, самоуправљање, вредан радни народ, вредна и авангарда, имало се – могло се).

„Домовина”, која је збрињавала студенте техничких факултета, нашла се међу „омладинским кафанама” јер је један од важнијих руководилаца ЦК НО Србије био запослен у некој од факултетских лабораторија, па да човек не дангуби.

„Барајево” је, међутим, уракљено не само због комшијске присности, већ и очувања традиција илегале. Јер, не рачунајући изванредан роштиљ, као и тесну пекарску радњу „врата до врата” из чије су фуруне излазили најбољи хлеб и миришљава пецива, речена кафана је, и споља и изнутра, била згодна само за избегавање, о чему говори податак да чак ни народна милиција није радо залазила у њу.

Место другарских вечери – „Мали Париз”

Нико не зна докле би то потрајало да случај кафанских састанчења није стигао до Слободана Пенезића?! Наводно, по причама преживелих, Крцун је окупио омладинско руководство у кафани „Мали Париз” (надомак централе управо основаног угоститељског предузећа „Мадера”), како би их очински посаветовао да убудуће своје ноћне пленуме покрсте у „другарске вечери” (што се доцније разлило Србијом, па и шире, као озваничена институција и извојевано право радног народа). С тим у вези ваља споменути и „другарска предвечерја” која су се свакодневно приређивала у ресторану на врху Палате ЦК на Новом Београду, у којој су биле збринуте све савезне организације и ЦК СК Србије као заштићени подстанар. Разјурио их је друг Стане (Доланц), чиме је упропастио слику о Словенцима као епским пијандурама, због чега је годинама тињала сумња да је он стајао и иза словеначке прохибиције, прве и последње у Југославији, са забраном точења алкохолних пића по кафанама и предузећима на територији републике до поднева.

За разлику од колега у згради ЦК, синдикални прегаоци нису хрлили увис, већ надоле, јер им је ресторан у новоизграђеном Дому синдиката био у сутерену. То уточиште је доцније постало доступно и широј јавности, кад је отворило двери као кафана „Градски подрум” и наставило с ноћним радом.

Артисти Агитпропа

Иначе, због „Мадере” као састајалишта другова из савезних органа, дуго се веровало да је седиште Агитпропа – озбиљне службе која се бавила агитовањем, пропагандом и шпијунирањем највиших домаћих и иностраних функционера – било управо у том здању насред Фишегџијске чаршије! Није: од ослобођења до другог таласа национализације када је цркви одузето све осим храмова, столовали су у Игумановљевој палати (о чему је први известио Живко Милић, новинар „Политике”, јер је управо ту од Агитпропа добио дневнице и новац за путне трошкове до НР Кине средином педесетих година, где је отишао као први дописник из ревизионистичке ФНРЈ). Разлог да се ова служба скраси у „Мадери”, како је то објаснио Шиља Михајловић, био је прозаичан – на Теразијама није било ресторана у којем би се осећали као своји на своме и међу својима, а да залазе у хотел „Москву”, не иде због имена.

Неко је смислио причу да су главни виновници неких скандала који су потресали „Мадеру” били припити службеници Агитпропа – што је приписано „изостанку надзора надређених” – а да ником није пало на ум да агитовање и пропаганда често подразумевају и провокацију! Због њих, а не Удбе, ОС-а, КОС-а и осталих служби ухођења, настала је вечита мудрост која неопрезне подсећа да и кафана има уши, а одскора и очи... односно видео-надзор.

Баја – и четири краља

Овај трапаво препакован наслов романа Жике Лазића злоупотребљен је како би се што сликовитије објаснило да партијске кафане, а нарочито ноћне, нису изум новијег, револуционарног доба, већ да речени случај задире дубље у прошлост.

Никола Пашић, најчешће спомињан или опањкаван као опозиционар и председник владе, како кад, становао је у Позоришној, данашњој Француској улици, баш на углу Господар Јевремове. Одатле је Баја, како су га називали и пријатељи и непријатељи, сваког јутра сабајле пртио пут узбрдо, до пивнице „Руски цар”, како би на лицу места ослушнуо шта се све током ноћи мрсило о политици по београдским кафанама. И тек тада би, већ „поткован” старим коњаком и новим сазнањима, кретао пут кабинета где су га за столом чекали званични, најчешће нашминкани извештаји. Његов писаћи сто завршио је у власништву професора Ненада Ђорђевића, једног од разочараних оснивача ЈУЛ-а, мада се не зна да ли га је купио због изванредног дубореза или да би га подсећао на моћ кафанских политичких сплетки.

А и данас...

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

МукаМи
па и сад постоје кафићи у свакој паланци,варошици, градићу и граду до бгд, где се окупљају "мудре" главе страначке и полтрони од 18 до олала година, и олајавају нормалне људе и супротне таборе.
Златни топ
Одличан текст. Само две-три ситне исправке, јер овакви текстови требало би да остану у архиви за неке генерације које тек долазе. "Липов лад" и "Лион" налазе се у Булевару револуције (данашњи Булевар краља Александра), а Булевар Црвене армије данас је Јужни булевар. "Мадера" се звала "Смедерево" у време Фишеклијске улице илити чаршије (по фишеклијама), а не Фишегџијска. Зграда ЦК СКЈ на Новом Београду саграђена је тек 1964, а до тада је ЦК СКЈ био на углу Трга Маркса и Енгелса и Влајковићеве.
Аутор
Хвала на добронамерним исправкама, али и ја вас морам да исправим. Наиме, Булевар краља Александра се од 1946. до 1952. називао Булевар Црвене армије, а тај назив је тек 1965. баштинио Јужни булевар. Део Булевара од Улице Драгослава Јовановића до Београдске (једно време Улице Бориса Кидрича), званично се називао управо Фишегџијска, а неформално су га неки називали једноставно - Фичеклија. А за ЦК се зна где је био (отуда "Мадера" као дневни боравак), где је пресељен и када.
Sasa Trajkovic
Леп чланак који нам заправо открива друго лице кафане... кафана је културни феномен који спаја и рурално и урбано који даје једну суб културну средину у којој се преплићу љубав, политика, бизнис, швалерацију... све у свему читав један свет, жила куцавица града. Али кафане су данас само сценографија, носталгична успомена на нека лепша времена, данас је кафана само бледа слика саме себе фенси места за фенси људе ташнице и машнице непије се више шприцер и кабеза, домаћа ракија и мезе, ратлук кафа
Petar Drinski
...ko nocu hodi saplice se i pada. I tako vise od sedamdest godina.
rez. potporucnik Fandjo
Koliko je samo sivih celija profesora, doktora i inzenjera eletrotehnike, masinstva, tehnologije, gradjevinstva i arhitekture stradalo u toj Domovini...Nisam shvatio da li je Mali Pariz isti onaj Mali Pariz koji je pre rata osnovao Roland Abijate u cilju sprovodjenja svoje obavestajne delatnosti...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.