Царство букве и јеле

Било да је под цветном „доламицом” или снежном „венчаницом”, сусрет са планином Гоч је „љубав на први поглед”. Зато је најбоље препустити се чарима ове оазе сачуване природе у којој се извори и потоци надмећу жубором, загрљене расту јела и буква… Да, тако се писало о овом планинском драгуљу који је од 2014. године заштићено подручје међународног, националног, односно изузетног значаја.

Поставља се питање треба ли указивати на бисере природе, или их сачувати од јавности. Није грех убрати сремуш, дивље јагоде, кантарион, упецати пастрмку, али јесте урезивање имена у кору стабла, као и подизање деривационе минихидроелектране на Брезанској реци, која привлачи пажњу својим исушеним коритом у дужини од преко 3,5 километара.

На основу Уредбе Владе, шумски комплекс Гоч-Гвоздац проглашен је за Специјални резерват природе (СРП) II категорије на површини од 3.957,17 хектара. Заштићено природно добро обухвата скоро цео слив Гвоздачке реке која се у доњем току зове Брезанска река.

Гвоздачка река је десна притока Ибра и врло је неприступачна. Извире на Јелаку, из више врела, на 1150 метара надморске висине, пробија се кроз шуму и узану клисуру. Дужина реке је 14 километара, а дубина при ушћу и до једног метра. Вода у реци увек је бистра и изузетно хладна, пастрмска. На тој и таквој реци подигнута је деривациона МХЕ, али остаје нада да их више у Специјалном резервату природе неће бити, мада јесу планиране.

Масив ове планинске лепотице је у централном делу Србије, ушушкан међу планинама Жељин и Столови, на размеђу краљевачке и врњачкобањске општине. Северозападна страна, од Краљева, у сливу Гвоздачке реке, најшумовитији део ове планине, 1956. године одлуком Владе Републике Србије, додељен је Шумарском факултету за наставно, огледно и угледно добро.

Природно добро „Гоч-Гвоздац” представља изузетно шумовито планинско подручје, које је као карактеристичан шумски мозаик аутохтоних врста дрвећа наше земље проглашено за наставно-научни истраживачки центар Србије. Репрезентативност овог подручја огледа се у заступљености око 700 биљних врста. Шумски комплекс чини 25 врста дрвећа, од којих се издвајају ендемит Балканског полуострва – планински јавор, гочки варијетет црног бора (Pinus nigra var. Gočensis) и бројне ендемичне, ретке и угрожене, међународно значајне биљне врсте. Повољна клима и еколошки услови допринели су да на малој удаљености расту јоргован, храст китњак, бор, бреза, планински јавор.

Овде је царство букве и јеле, чија стабла расту до 40 метара висине. Најстарија јела имала је око 350 годова. Мада се, како су нам шумари рекли – шумском краљицом сматра буква чија се старост процењује на 250 година, пречника преко два метра и висине од 46 метaра. Приљубљена стабла јеле и букве, срасла, уплетених крошњи, расла су заједно преко 70 година. Нажалост „љубав” им је „дошла главе”. Заљубљени парови су, сазнавши за ову изузетну природну реткост, долазили да у кору урежу своја имена и тако довели до сушења стабала.

Специјални резерват природе насељава и 129 врста птица од којих су 108 гнездарице, затим 20 врста водоземаца и гмизаваца, 27 врста сисара међу којима су и видра, хермелин, велики пух и ласица.

Богатство комплекса „Гоч – Гвоздац” огледа се и у више од 100 евидентираних извора питке воде. Иако  није  законом утврђено, извориште Беле реке каптирано је и служи за снабдевање Врњачке Бање питком водом.

Мештани су се побринули да називима потока Суви, Ћелави, Коњски, Бурмански, Тодоров, Кобасичарски, Росинац, Буковац, Раковац (у којим се брчкају клен, кркуша, речни ракови, пастрмка), насмеју и заголицају машту, а шумари да их премосте. Неки од извора су добили спомен-чесме са лепо уређеним прилазима.

Стручњаке брине и појачан интензитет сушења шума последњих година (посебно четинарских на територији целе Србије, па и на Гочу). Смањење виталности и постепено пропадање настаје због: суша, смањења влаге у земљишту, појава климатских екстрема, смањеног вегетационог периода, отежаног обнављања, смањене отпорности према штетним биотичким факторима (патогених гљива или градација штетних инсеката).