среда, 16.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: РОБЕРТ БОШКОВИЋ, редитељ

Мјузикл пун емоција

Ово је мој трећи пројекат у Београду. Као странац са привременом адресом у вашој земљи успео сам да се вакцинишем, што ми је дало смиреност и сигурност
Роберт Бошковић (Фото Зоран Шкрбић)

Последњих пет година - назив је мјузикла америчког композитора Џејсона Роберта Брауна, који ће у режији Роберта Бошковића, госта из Хрватске, бити премијерно изведен вечерас од 19. 30 сати на сцени земунског Мадленианума. Диригент је Весна Шоуц, кореограф Милица Церовић, сценограф Весна Режић, костимограф Срђан Јовановић.

Главне улоге у овој хит музичкој мелодрами играју у једној поставци Бранислава Подрумац и Жарко Степанов, док у другој подели љубавни пар тумаче Мина Глигорић и Димитрије Цинцар Костић.

‒ Кад је љубави крај, кренеш испочетка, у лајтмотиву ове продукције, у нашем поднаслову се крије све. То је компликована, емотивна, хумористична прича двоје људи који су се заљубили у истом тренутку и одлучили да проведу остатак живота заједно. Али све се сломило на једној људској, животној причи уметнице која није видела да театар узима њен живот. Непрестано покушавајући да изгради каријеру као мјузикл уметница, није видела да њена љубав, као и брак са човеком њеног живота нестају. У овом мјузиклу има доста аутобиографских елемената, аутор га је писао са својом бившом женом, па је чак због њега завршио на суду... Позориште Мадленианум се у правом тренутку, у овим лошим временима, одлучило за прави мјузикл, са двоје главних актера, са малим ансамблом. Било је тешко радити под маскама где се не виде изрази лица извођача, емоције, али су зато сви дали свој максимум и у глуми и певању ‒ каже за „Политику” редитељ Роберт Бошковић.

Прича прати Џејмија младог, талентованог, јеврејског писца који се заљубљује у Кети, глумицу која се мучи да изгради своју каријеру...

Ово је савремена прича, нико у публици неће остати равнодушан. Није реч о комерцијалном мјузикул лаких нота већ о мјузиклу пуном емоција, који даје могућности глумцу да покаже велики спектар осећања. Већ смо им много помогли са сценографијом од плексигласа (Весна Режић с којом стално сарађујем), четврти зид је затворен, да публика има једну блокаду у односу на њихову интиму. Костимографкиња Снежана Пешић Рајић је направила костиме без боја када су емоције негативне, а живих боја су када су позитивне. Мој редитељски фокус је глумачка емоција, више него певачка, која мора да пробије четврти зид. Режија је рађена у три плана, први план је позориште, књижара, јавни простор, стан је у средини, трећи план су улице Њујорка, које су такође неухватљиве. Све што веже ова три плана су емоције, која вежу и музику и глуму, сцену, костим и светло које је јако важно у овој представи, радили смо га пет дана, јер оно мора подржати глумце на сцени.

Њихова љубавна прича, од упознавања, брака, размирица и разлаза, током петогодишњег периода, направљена је као музичка „деконструкција” љубавног односа. О чему је заправо реч?

Ово је можда више питање за Весну Шоуц, са којом радим већ други пројекат. У овом мјузиклу има пуно различитих жанрова, од рока, попа, латино, који реално подржавају драматуршку радњу неке сцене. Дело је сјајно написао Џејсон Роберт Браун, који је све и лично преживео. Свака нумера подржава њихов однос, латино је упознавање, страст, размирице и разлази су спори у поп баладама. Све је толико паметно написано, да је већ слушањем музике јасно шта се дешава, од увода па свих 14 сцена које стају у сат и 25 минута.

Ово није ваша прва сарадња са Мадленианумом. Одакле тај спој? Каква су вам београдска, земунска искуства?

Ово је моја трећа сарадња са Мадленианумом. После „Веселе удовице” љубав је обострана. Убрзо је дошао концерт „Светлости позорнице” за рођендан позоришта који је такође одлично прошао. Срећан сам јер се у Београду осећам дивно, Мадленианум ми пружа све што један редитељ може замислити и пожелети, пре свега професионалност. Организује аудиције, што ми омогућава најбољи одабир извођача. Овде је уметност важна, а то је оно што сам научио још на академији и што следим у свом раду. Пре годину и по дана дошао сам у Београд, моја агенција из Немачке ми је организовала састанке поводом сарадње, тада сам имао састанак и са Андрејом Рацковим, на коме смо се веома брзо договорили о сарадњи на оперети „Весела удовица”. Након мјузикл „Последњих пет година”, већ следеће сезоне, после лета, радимо нову продукцију „Вест сајд стори” (West Side Story), са истом ауторском екипом.

Своје сценско надахнуће снажио вам је од раног детињства родни Дубровник, иако данас имате загребачку адресу. Како је све кренуло?

Дубровник и Дубровачке љетње игре су ми дали љубав према театру. Позориште „Марин Држић” је била моја друга адреса. Дубровник је пун историје, Дубровачке љетње игре су важан фестивал. Одлучио сам се за позориште уместо ватерпола, који сам такође тренирао. Године 1996. сам уписао Загребачку драмску академију, ту сам добио прве улоге, ангажмане, представе у позоришту, Загреб је моја друга адреса. Увек истичем да сам Дубровчанин са загребачком адресом. Дубровник носим у свом срцу. Имам срећу да сам ових задњих годину дана радио. Направио сам оперу „Ломбардијци” за отварање Сплитског фестивала, затим „Светлости позорнице” за Мадленианум, оперу „Самсон и Далила” за ХНК, једну драмску представу. Радим као самостални уметник, имао сам посла за време пандемије и веома сам захвалан.

Како живите нову нормалност?

Тешко сам ово преживео јер је пар мојих пријатеља и колега отишло. Пошто у Хрватској није било вакцина, дуго смо били у локдауну, нисмо излазили, кафићи нису радили, једино нисмо имали полицијски час. Рад ме је спасавао. Више сам се приближио пријатељима које нисам могао видети, све је постало затвореније. Преиспитао сам се да ли су ствари које радим у приватном животу добре, да ли неке ствари могу побољшати. Имао сам пуно времена за размишљање о животу и блиским људима. Многе представе у иностранству које ми је уговорила агенткиња су отказане или су померене. Као странац са привременом адресом у вашој земљи успео сам да се вакцинишем, што ми је дало смиреност и сигурност. Ипак и даље веома пазим, не грлим се, не рукујем, држим одстојање, носим маску. Хвала Републици Србији која ми је дала прилику да се вакцинишем као страни грађанин са привременом адресом, јер у позоришту сви пазе да будемо безбедни.

Коментари0
84e19
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља