Подршка даровитима на стакленим ногама

Немамо анализу квалитета рада са ђацима изузетних способности, број наставника обучених да препознају даровите ученике раван је нули, не постоји свеобухватна база података о стипендирању талената, нити о установама које постоје да би овој деци пружиле подршку. У Министарству просвете не постоји сектор ни тим који се бави талентованим ђацима, а републички центар за таленте одавно не функционише. За сваки одлазак на такмичење у иностранство, даровити се довијају на различите начине, најчешће уз помоћ родитеља, наставника и спонзора.

Иако наши ђаци и студенти који се враћају са светских такмичења окићени медаљама често пуне новинске ступце, први редови овог текста су опак сурова реланост која је исцртана када смо покушали да истражимо да ли и колико Србија подржава младе таленте.

Какав нам је квалитет образовања даровитих ученика, питали смо надлежне у Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВКОВ).

− Последње истраживање и извештај тог типа рађен је још давне 2010. године и рекао бих да уопште више није релевантан. Након тога, поред многобројних редовних послова, завод није стизао да се бави овом тематиком − искрен је Бранислав Ранђеловић, директор ЗВКОВ-а.

Окосница извештаја који помиње јесте превођење у систем специјализованих одељења за основце седмог и осмог разреда талентоване за математику – која су претходно годинама радила као огледна у гимназијама, пре свега у Математичкој гимназији. Дакле, то је последње што се системски уврежило и опстало утемељено, првенствено с намером да даровити добију адекватно образовање, у подстицајном окружењу вршњака сличних способности и раду с најбољим наставницима, укључујући и универзитетске професоре. Јесу током последњих година, додуше без огледа, уведени нови смерови у гимназијама за даровите, али главни мотив ту није била подршка талентима, него повећање обухваћености ученика гимназијским образовањем.

Таленте је лакше препознати него са њима радити у уобичајеним, редовним школама, а систему је потребан наставник који уме и једно и друго. Каква је понуда и потражња таквих обука које се односе на рад са даровитима, колико је просветних радника стекло или унапредило вештине неопходне за идентификовање и неговање изузетних способности ученика, питамо надлежне у Заводу за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ).

− Немамо ништа од тога, то је брисани простор − у најкраћем илуструје Златко Грушановић, директор ЗУОВ-а, напомињући да у тој кући сектор који се бави специфичним питањима образовања, где спада и рад са талентима, сада има свега два запослена − дефектолога, а остао је без запосленог стручњака за рад са даровитима.

У новом акционом плану за спровођење Стратегије образовања до 2030. године, скројеном за период од ове до 2023. године, види се да постоје свега три акредитоване обуке намењене подизању осетљивости и компетентности просветних радника за препознавање ученика изузетних способности у редовним школама. Пише и да је број наставника и стручних сарадника који су похађали такве обуке − раван нули. Предвиђено је да се ове године успостави једна таква обука, да већ следеће буде обучено 1.800 професионалаца, а 2023. године још толико, укупно 3.600. Таман да их буде бар по двоје у свакој школи.

Потврђују то и надлежни у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, свесни да систем, на делу, не само на папиру, тек треба да крене са препознавањем, прво талената, а онда и са проценом и унапређењем рада са даровитима.

У овом тренутку на републичком нивоу немамо формирану базу података о свеукупној понуди расположивих могућности стипендирања, награђивања, материјалне подршке ученицима изузетних способности. Немамо ни базу података о установама, организацијама, друштвима, програмима и пројектима намењеним даровитим ђацима. Отуда се не зна, и не може се израчунати, колико се издваја и улаже у подстицање изузетних школараца, на какву подршку могу да рачунају и где могу да је затраже. Систем одавно нуди могућност да се за нарочито даровиту децу скроји особен индивидуални образовни план, такозвани ИОП 3, као што за ђаке са сметњама у развоју постоји и ради се по прилагођеном ИОП-у 1, или са измењеним садржајима по ИОП-у 2. То је законом предвиђено још 2009. године. Педагошка пракса потврђује да је број ђака који уче по ИОП-у 3 готово занемарљив. Учитељи и наставници недовољно прилагођавају наставу способностима и предзнању даровитих ученика. Оно што би требало да буде смислено и подстицајно обогаћивање наставе своди се на упошљавање ђака натпросечних способности ма каквим активностима, задацима који некад нису ни у вези с талентом и сазнајним потребама и интересовањима ученика, него су им дати тек да би имали шта да раде.

− Врло је мало наставника у основним и средњим школама који су, као некада што је било, спремни да остану са ђацима после наставе, да раде са њима и суботом и недељом, заједно решавају задатке на такозваним секцијама. Систем је много више окренут ка слабом ђаку. Чим неко има јединице „скочи” наставничко веће да се проблем реши, организује се допунски рад, деца са сметњама имају педагошке асистенте, додатну подршку, и то је одлично. Не можемо да се похвалимо да и даровити ђаци имају менторе у складу са специфичним потребама. Њима је досадно у редовној школи јер све одмах схвате. Не помаже им се и они заостају. То код нас није приоритет иако су даровити апсолутно најзначајнији ресурс сваког друштва − указује Срђан Огњановић, дугогодишњи директор Математичке гимназије, сада у пензији.

Од Руса је, каже, давно чуо да су разгранали густу државну мрежу за „хватање” талената, да им не промакну – није важно да ли су наклоњени математици, балету, спорту...

− Нас као да то уопште не занима, као да имамо извор нафте и она тече и нико је не користи. Све озбиљне земље воде рачуна о даровитим ђацима. Чак и у Ирану постоји систем трагања за талентима, нарочито за физику. Ми, изгледа, чекамо да децу пошаљемо у Немачку или Америку. Истина је да квалитетан рад са даровитом децом подразумева даровитог професора, а да наша Математичка гимназија има такве јер су многи професори њени бивши ђаци. У већини школа наставници и не умеју да препознају таленте, нити им посвећују довољно пажње − појашњава Огњановић.

Даровити ученици у Србији углавном се сами издвајају, на такмичењима или у учионици, а у потрази за ваљаном подршком долазе у регионалне центре за таленте.

− У школама наставници немају кад да се посвете ученицима који желе и могу више од онога што је предвиђено програмом. Реалност је да за њих немају времена, а принуђени су да држе приватне часове да би допунили породични буџет. Ту центри за таленте добијају на значају. На пример, Панчево има 18 основних школа, а у сваком одељењу, рецимо, седмог разреда по једно дете које занима физика. Они су усамљени солитери у својим одељењима, добри кад треба да се од њих препише на контролном. А кад их окупимо у центру, схватају да нису фрикови − илуструје Драгољуб Цуцић, директор Регионалног центра за таленте „Михајло Пупин” у Панчеву, који покрива целу Војводину, јер су такви центри у Новом Саду и Карловцима угашени.

Ако је систем добро осмишљен, што се центри гасе и куд се денуо кровни, републички центар за таленте?

− Боље да ћутим. Било их је 14, сада их има девет и од тога мањи број функционише одлично, остали тако-тако. А републички центар, чији су регионални центри таоци, у проблему је, не ради више од деценије − не крије Цуцић.

Ни у ресорном министарству не постоји сектор ни тим који се бави талентованим ђацима. Наш систем образовања не може се похвалити дефинисаним приоритетима и циљевима рада са даровитима, али „талената је све више”, за њих се отварају специјализована одељења, нижу успехе на научним олимпијадама... Ту нешто ипак функционише?

− На нивоу средњег образовања, у школама и одељењима за даровите где се за упис полаже пријемни, не можемо бити незадовољни. Увек може да буде боље, али овај део система у датом обиму чини се оптималним за потребе ученика. Има и ту простора за унапређивање. Недостају нам професори математике, физике, информатике, да не набрајам даље. Али са ђацима у одељењима за таленте генерално се квалитетније ради, услови су бољи и та деца постижу значајне резултате. Након имплементације нових програма (за ђаке са посебним способностима за ИТ, хемију и биологију, историју и географију, сценске и аудио-визуелне уметности...) недостаје нам опсежна анализа. Као систем морамо да побољшамо ваннаставне активности, додатну наставу и секције. И ту видимо простор за унапређивање подршке деци која се истичу и у основним и у средњим школама − закључује Милош Благојевић, помоћник министра просвете за средње образовање.