Петак, 22.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Српски немар о националном добру

Србијанска држава и њене установе нису успеле да сачувају оригинале 25 државотворних докумената, Ичков мир, фермане, хатишерифе, берате. Реч је о највишим јавноправним актима која је Турска подарила Србији, на основу којих је Србија постала аутономна кнежевина, односно вазална држава Османског царства
(Фото: А. Васиљевић)

Дуго смо живели у уверењу да су Срби најдржавотворнији народ на Балкану. Да ли је и то једна од бројних српских заблуда? Текст који следи посвећен је једном битном недостатку наше државотворности – небризи о националном благу и културној баштини. У овом случају указујем на немар државе, највиших националних установа и појединаца о државотворним актима на основу којих је настала држава Србија, као и о неким архивама врховних институција културе.

Србијанска држава и њене установе нису успеле да сачувају оригинале следећих државотворних докумената: Ичков мир (1806); фермане из 1815, 1816, 1820, 1839, 1840, 1845, 1867; хатишерифе из 1829, 1830, 1833, 1838. (Турски устав), 1853; берате из 1830, 1839, 1842, 1859, 1860. и 1868. године (Берати су акта о именовању српских владара, од кнеза Милоша до кнеза Милана; фермани и хатишерифи су највиша правна акта Порте, с тим што хатишерифи, уз тугру, носе и султанов потпис). Реч је о највишим јавноправним актима која је Турска подарила Србији, на основу којих је Србија постала аутономна кнежевина, односно вазална држава Османског царства. Ниједан од наведених докумената, а њих је 25 (1815/1816. године издато је седам фермана), није сачуван и о њима су историци писали само на основу преписа и копија. Сва ова документа чувала су се у Државном архиву, у посебном сефу Министарства финансија Кнежевине и Краљевине Србије. Највећи део нестао је у Првом светском рату, а ако је нешто и претекло, уништено је или однето у Другом светском рату и првих година комунистичке владавине. Наглашавам да је са овим актима нестало и много друге архивске грађе.

Допунимо овај списак с још неколико докумената вредних пажње: Конкордат потписан с Васељенском патријаршијом 1831, с допуном из 1836. године, Гарашаниново Начертаније, Крфска декларација, Одлука Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори од 13. новембра 1918. године... будући да Начертаније, декларација и одлука завређују посебан текст.

Нисмо могли да спречимо непријатеље у светским ратовима да десеткују и однесу део архивске грађе, па смо путем реституције вратили нешто од ње, али међу њима није се нашао ниједан од поменутих докумената. Нису само непријатељи уништавали наше архивистичко добро, чинили смо то и ми, из династијских и идеолошких побуда, и то 1903. и 1945. године. Добар пример је узимање докумената из државног архива после Мајског преврата многих србијанских политичара, с намером да сакрију своју сарадњу с последњим владарем из династије Обреновић.

Може се разумети ратно стање и непријатељска крађа архивалија србијанске и југословенске државе, али није разумно и ничим оправдано оно што се десило после 1945. године. Мој професор Јован Милићевић казивао ми је да је покушао да дође до приватне архиве познатог србијанског политичара 19. века Цветка Рајовића, председника Владе Кнежевине Србије. Унука Рајовића рекла му је да је полиција ушла у њихов стан и однела све хартије. Комунистичке власти упадале су и у куће других истакнутих грађанских породица, пленећи њихове породичне архиве. Никада и никоме, од свих тих архивалија, није ништа враћено. Ово насиље урађено је из идеолошких побуда, будући да је намера комуниста била да збришу све што је монархистичко и што подсећа на минуло доба. Само су ретке породице успеле понешто да спасу, док су неке, на волшебан начин, изнеле породичну архиву из земље. Најбољи пример је архива Стојана Протића, истакнутог радикалског првака и државника у обе државе, Србије и Југославије, која се чува у једном од института у САД.

На комунистичкој агенди нашле су се и институције од националног значаја с традиционалним монархистичким наслеђем. Познато ми је, на основу казивања једне особе која је радила у једној од ових националних установа, да је полиција, у исто време када је пленила документа из породичних архива, покупила архивалије из неких националних културних институција, које, такође, никада није вратила. Особа која ми је ово  казивала тврдила је да је њена установа трагала за архивском грађом код највиших полицијских органа и да је била ускраћена било каквог ваљаног одговора, а камоли враћања узапћеног блага.

У овом трагању за однетим националним благом друге половине четрдесетих година 20. века, уклапа се и мој текст који сам написао за „Политику” 3. априла ове године – „Беч ближи од Београда”. У сачуваној књизи Народног музеја из 1950. године наводе се инвентарни бројеви двеју слика кнеза Милоша, чији се аутори не знају, као ни време настанка. У њој су записани и први и садашњи инвентарни бројеви. Радник који је водио инвентарну књигу имао је пред собом оригинале из 1895. и 1903. године, иначе не би знао под којим су бројем биле заведене када су унете у Народни музеј, и поред првог додао и садашњи инвентарни број.

Очигледно је да је књиге из Народног музеја, као и из претходне установе чије сам име с разлогом изоставио, однела полиција пре 1950. године и да их никада више није вратила. То у Народном музеју морају знати. Да ли је икада музеј тражио да се те књиге врате?

Трагајући годинама за оригиналом Гарашаниновог Начертанија, сазнао сам многе појединости, посебно о овој врсти наше небриге о културном благу, о чему би могла да се напише занимљива књига. Није разјашњено да ли је полиција, или нека безбедносна служба, покупила ову грађу. Где се она чува? Да ли је уништена свесно или је уништена услед немара и небриге у неком депоу полиције или безбедносних служби? Сви моји покушаји да дођем до оригинала Гарашаниновог Начертанија, посредством угледних културних и државних делатника, били су безуспешни. Ако су безбедносне службе и полиција били актери овог нехуманог и криминогеног чина у комунистичкој Југославији, зашто претходне и садашња српска власт не врате одузете архивалије истакнутим грађанским породицама и националним институцијама? Да ли је Министарство културе ишта предузело у спасавању овог националног добра?

Професор универзитета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари14
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Мали Ђокица
Чиста саботажа. Па чак и она која није насилно одузета је (п)остављена на отвореном простору. Сетите се само хиљаде црквених и других докумената која су намерно постављена у отворени торањ цркве Светог Марка где је деценијама кисла опогањена од хиљада голубова. Нису само комунисти криви. А можемо се сетити и наших садашњих архива многих предузећа. Телевизија је обрисала хиљаде километара трака. А цео немачки филмски архив испод Ташмајдана је претворен у лепак??????????????????
Petar,Zagreb.
Све се може истражити у Османском и Венецијанским........ архивима. Треба научити отомански и венецијански дијалект. Из првог катастра из 1709г и надаље,од Будве до Р.Котара сваки Србин може сазнати џе му је живио род,да ли су били сердари,капетани или сточари,број чланова рода по сполу и старости,број падованских кампи земље,број пања лозе и ливаде,број воли и коња,ситне стоке и живади.(моји служили Венецију као капетани!). У дефтерима који су слати у Стамбол годишње, подаци су још шири.
Srbijanka
"...Да ли је и то једна од бројних српских заблуда? ..." Brojne srpske zablude? Kakve zablude? Da je Djokovic bolji od Nadala?... A sto se tice hatiserifa i fermana sada imamo NATO-ve pa nam ti stari ne trebaju...
Krle76
Mogao je naslov biti i "Nemar o nacionalnom dobru" bez pridjeva srpski.
Бата
Каже аутор: "Може се разумети непријатељска крађа архивалија србијанске државе, али није оправдано оно што се десило после 1945. године". Ја себи дозвољавам сарказам да из овог дела (мада је уочљиво у целом тексту) извучем закључак да аутор "има вирус" аутошовинизма. Уочени симптоми су употреба придева "србијански"*, и несхватање да је и после 1945. на власти био непријатељски окупациони режим. *Србија је именована по народу а не обратно, тако да је једино примерен и логичан придев "српски".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.