Недеља, 26.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Преживело је позориште много веће пошасти

До краја године имаћемо провокативну младу списатељицу из Израела, затим нову енглеску звезду и требало би да годину завршимо новим комадом Биљане Србљановић, каже Новица Антић, директор Атељеа 212
Новица Антић (Фото А. Васиљевић)

Ове сезоне смо, упркос великој невољи која је задесила читав свет, успели да изведемо седам премијера и припремамо осму – „Ова ће бити иста” Сташе Бајац у режији Ивана Вуковића, којом ћемо у јуну завршити текућу сезону, каже за „Политику” Новица Антић, директор Атељеа 212.

– Настојимо да публици пружимо релевантну уметничку информацију о томе шта раде, о чему размишљају ововремени, савремени драмски писци у свету. Тако смо имали представе по драмама српских, америчких, руских, француских, хрватских, британских аутора. До краја године имаћемо провокативну младу списатељицу из Израела, затим нову енглеску звезду и требало би да је завршимо новим комадом Биљане Србљановић који пише за наше позориште, а режираће га Паоло Мађели – додаје Антић.

Он наглашава да је важно да публици, људима у нашем граду и Србији кроз дела савремених драмских писаца некако укажу да су проблеми, дилеме, муке, радости и страхови универзални, да их деле људи широм планете, јер понекад се превише изолујемо, затварамо у љуштуру самодопадљивости или самосажаљења, а и једно и друго је подједнако опасно, каже Новица Антић и додаје:

– Преживело је позориште много веће пошасти, преживеће и ову. Брине ме друга ствар: с овим затварањима, страховима, напетостима, постајемо све суровији и себичнији. Језик грубости, искључивости, језик ријалитија, политичких обрачуна, таблоида, језик навијача полако улази у позориште, не толико на сцену, већ око ње. Недавно сам прочитао како је један наш познати критичар на друштвеним мрежама написао да оне којима се допада једна представа која се њему није допала треба послати на „рехаб”. Хоће да каже, на одвикавање. На одвикавање иду тешки зависници, наркомани, алкохоличари. То је директна увреда публике. Писале су и раније генерације критичара оштре критике, али нису вређали ауторе, глумце, нарочито не публику. Критика се пише аргументима, а не епитетима (ласкавим или увредљивим, свеједно). Позориште је сложена, синкретична уметност, састоји се од много вештина, знања, мајсторлука, талената. Велико позориште захтева велике земље. У малим земљама велико позориште је пре изузетак него правило. Ми нисмо велика земља и зато ме боли када на овај начин сами себи поткопавамо достојанство професије.

Новица Антић недавно је за превод антологије „Велика (пост)совјетска енциклопедија – Николај Кољада” добио награду града Београда у области књижевног и преводног стваралаштва. O нити и енергији која га спаја с руском драмском поетиком, односно Николајем Кољадом, каже:

– У животу су ми се најважније ствари, оне које су определиле моју линију судбине, дешавале непланирано и случајно. Сасвим случајно сам, као врло млад човек, дошао у Битеф, у коме су тада били људи по којима се данас зову улице, скверови, позоришне и филмске награде, пре свега Мира Траиловић, Јован Ћирилов, Милан Жмукић, али и многи други. Дошао сам тамо случајно и остао дуго, тако дуго да је то заувек усмерило мој живот. Тако, сасвим случајно, почетком деведесетих година се Ћирилов вратио с једног од својих многобројних путовања и уз обавезне чоколадице које нам је увек доносио у дирекцију Битефа, донео ми је и драму, тада још увек куцану на писаћој машини. Рекао ми је: „Прочитај, појавио се овај нови писац у Русији, млади га тамо хвале, старији се мрште, погледај како ти се то чини.”

Била је то, прича Антић, драма Николаја Кољаде „Праћка”. Прва његова драма коју је, како каже, у једном даху прочитао и одмах превео. И тако је почело то што траје до дана данашњег. Осетио је, прожела га је та ерупција емоција, страсти, туге, жеље, љубави, више неостварене него остварене, чежње и патње, понекад и среће, која просто кипти из ликова у Кољадиним драмама.

Кољада је тако захваљујући Новици Антићу, који га је помно читао и преводио, постао готово домаћи писац у Србији.

– Кољада свакако наставља ону линију класика руске и светске књижевности. У његовом драмама често имате и цитате из дела Гогоља, Чехова, Љермонтова или Пушкина, којима се на уметнички начин поиграва, спајајући тако прошлост и садашњост, као да жели да каже: „Ништа се на овом великом и шареном свету није променило, моћни остају моћни, сироти остају сироти, тужни неутешени, несрећни неусрећени, а жедни ненапојени.” А опет, свуда, у сваком лику, свакој драмској ситуацији у његовим делима та жеља за животом, та клица наде која тихо ниче у тами, покреће његове ликове, као уосталом и нас, живе и стварне људе, да покушају како знају и умеју да макар једном у животу осете ону врсту просветљеног магновења коју називамо срећом. То је оно што обележава како њега, тако и читаву ту, сада већ велику школу уралске драматургије, чији је Кољада оснивач и коју широм Европе препознају и поштују – каже наш саговорник.

 Иза Новице Антића су већ три антологије руске савремене драме. Ипак, никада није, може се приметити, преводио класику.

– Нисам преводио класике, осим Леонида Андрејева, и то само његове драме које нису биле преведене на српски језик. Бивало је да ми нуде редитељи, управници позоришта, глумци, издавачи да поново преведем неке класике, драмске писце, пре свега Чехова. Разумем ту потребу да се језик превода који су рађени пре готово једног века прилагоди савременом језику, да се архаизми које готово више нико не разуме уподобе данашњем језику, да се давно заборављене, старовремске речи или фразе оживе. Језик није некаква реликвија која се крије иза девет брава и износи само о великим празницима. Он је својина свих нас, ту је и на улици, и у судници, у цркви и тамници, у кафани и теретани, у позоришту и на игралишту, у породилишту и на губилишту. Језик нас први дочека кроз реч бабице или мајке када се родимо и последњи нас испрати са овога света, кроз молитву или опроштајну тужбалицу. Ја то све разумем али с друге стране осећам неку врсту дуга према својим колегама преводиоцима из минулих времена, некако не могу да дирам те њихове дивне, лепе речи и реченице. Остављам то другима – закључује Новица Антић.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ne-umetnost
Nemojte, molim vas! Srbljanović odavno spada u treš produkciju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.