Тепих-бомбардовање није спречило снабдевање војске

Колона вишецевних бацача ракета већ је била на домаку Драгаша, када су војници у њима обавештени да се изнад њих појавила непријaтељска авијација. Потпоручник Слађан Гашић распоредио је „ве-бе-ерове”, камионе с лансeрима ракета, по околним шумарцима. Овог пута нису били откривени, па су ова оруђа ракетне артиљерије наставила свој пут, док се официр вратио у своју јединицу на подручју Призрена.

Био је 29. мај 1999. године, НАТО агресија је била на врхунцу. Слађан Гашић је био интендант, задужен за снабдевање, али се у рату бавио и оним што није у основном опису његовог посла. У току је била битка за Паштрик, последњи покушај тзв. ОВК и западне војне алијансе да сломи отпор Војске Југославије на граници с Албанијом. Подржала их је америчка стратешка бомбардерска авијација спроводећи такозвано тепих-бомбардовање положаја бранилаца.

Амерички Б-52 слеће у базу у Великој Британији (EPA/Martyn Hayhow)

„То су били тешки дани, само захваљујући умећу команданата Војске Југославије није било више жртава међу нашима”, каже Гашић, који се затекао на том подручју у време напада тешких бомбардера „Б-52”.

Када се говори о том рату, у фокусу су војници који су били на првој линији фронта, са пушком у руци. Ипак, ратним напорима допринели су и они иза прве линије, припадници родова и служби који су својом радом омогућили војсци да се бори. Један од њих био је и Слађан Гашић, данас потпуковник у пензији, а у време рата потпоручник, помоћник команданта 55. граничног батаљона, који је у време НАТО агресије био у саставу 549. моторизоване бригаде из Призрена. Том славном бригадом командовао је пуковник Божидар Делић, док је потпуковник Стојан Коњиковац био начелник Оперативног органа команде. Обојица су данас генерали у пензији.

Гашић и те како добро разуме (не)прилике на Косову и Метохији. Рођен је 1967. године у Косовској Митровици, а одрастао је у Урошевцу. У јужној покрајини мање-више увек је било безбедносних проблема, а он сам постао их је и те како свестан 1981. године, у време масовних демонстрација Албанаца.

„Једног дана, било је око 13-14 часова, враћао сам се из школе са групом српских ђака. Када смо се појавили на надвожњаку у центру Урошевца, група Албанаца нас је засула каменицама. Залегли смо, покривајући рукама главе. Срећом, појавила се милиција која је бацила сузавац и растерала изгреднике”, сећа се Гашић.

Наш саговорник снимљен ратне 1999. године (Лична архива)

Убрзо је кренуо у Интендантску средњу војну школу у Сарајеву. Биле су то пријатне године, становништво у главном граду БиХ је било гостољубиво и волело је војску. Међутим, у ЈНА је владао зид ћутања око збивања на Космету. Наш саговорник постао је подофицир 1986. године и распоређен је у Призрен, у 549. моторизовану бригаду, којом је тада командовао потпуковник Драгољуб Ојданић, касније ратни начелник Штаба Врховне команде СР Југославије. Средином деведесетих година Гашић је прекомандован у 55. гранични батаљон.

Прекогранично кријумчарење наоружања у правцу Космета постаје све учесталије. Граничари су под све већим притиском, а на нашем саговорнику, који је у међувремену завршавао Учитељски факултет, па је са високом стручном спремом унапређен у официра, било је да их снабдева свим потрепштинама.

„Снабдевене карауле су могле имати аутономију од месец дана да самостално делују, али је воду требало чешће допремати. Довозили смо им храну, угаљ, дрва...”, објашњава Гашић.

Припадници ВЈ на Космету 1999. године (EPA/Anja Niederghaus)

Током 1998. године ти редовни задаци, након интензивирања напада тзв. ОВК на полицајце, а касније и војнике, постају све компликованији. На путевима се постављају барикаде, заседе и мине. Док су се раније возила слободно кретала, војска сада прелази на систем конвоја који од Приштине до Призрена иду преко Брезовице, заобилазним путем.

Када је почела НАТО агресија, снабдевање војске се одвијало у још тежим условима. Складишта су организована у државним фирмама на периферији Призрена, одакле су све потрепштине одвожене на прву линију – требало је снабдети хиљаде војника 549. механизоване бригаде. Срећом, нико од потчињених војника нашег саговорника није настрадао приликом извршења ових задатака.

Смрт оца и почетак рата

Неколико дана уочи НАТО агресије свима је било јасно да је избијање рата питање тренутка. Баш тих дана Слађану Гашићу умире отац. Потресен и растрзан између породичних и професионалних обавеза, присуствује сахрани оца у Сокобањи. Враћа се хитно у јединицу и код Грачанице га затичу први ваздушни удари НАТО-а. Наставља даље и сутрадан је већ био са саборцима на подручју Призрена.