Дорћолски жамор
Тамо где се граниче чувена боемска четврт и „силиконска долина” жубор воде меша се жамором. Са једне стране Улице Страхињића Бана клупе, а са друге баште кафића. Ушушканих, пријатних, у самом срцу града, где је прави гушт попити кафу или пиво. Увече, како причају неки од станара околних дорћолских улица, прави је доживљај доћи у овај кутак у срцу града.
– Име јој је Страхињића Бана, али мени се чини да овај део не припада тој улици, налази се заправо између Скадарске и Француске. А као што видите, и изгледа сасвим другачије него остатак наше улице који је чувен по кафићима и ресторанима где долазе људи да би били виђени – каже једна суграђанка.
С првим мраком упале се лампице, беле и шарене, а чак и када локали затворе своја врата за госте, углавном млади остану да седе на клупама. А у другом делу улице, где се налазе неки од популарних престоничких кафића, током јучерашњег дана на цени су биле наргиле. Сладуњави мириси осећају се на сваком кораку, а на неким од ивичњака старе жене нуде шарено цвеће.
– Кафићи и ресторани су отворени до 22 часа, и заиста буде гужве, али већ око 23 сата нашом улицом промичу само станари околних зграда – прича једна од житељки ове улице и додаје да је увече пријатно шетати овим крајем.
Око „Себиљ чесме”, у дну Скадарске, коју је пре више од три деценије Сарајево даровало Београду, веле прекаљени Дорћолци, у вечерњим сатима требало би бити опрезан. Свега има, кажу, кад утихне дорћолски жамор и падне мрак.
Подели ову вест


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.