Субота, 31.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Како су сплавови „појели” градске обале

Почетком осамдесетих на плутајућим кафанама свирали су тамбураши, а данас је виолине и гитаре заменило моћно озвучење. ‒ Све је почело од Пеђе Исуса и његове „куће на дрвету”
Тома Јањић

Када је 1985. снимио „Јагоде у грлу”, Срђан Карановић вероватно није слутио да ће овај филм постати својеврсна химна дунавских и савских боема, пре свега љубитеља ноћног провода на сплавовима који су тих година почели да запоседају обале наших река, ипак, ни издалека толико масовно као што је то случај данас. У шали се често причало да је сценом у којој се сплав са главним протагонистима одвезује и креће неконтролисано да плута Савом, уз звуке чувене Арсенове „О, младости”, Карановић поставио „домаћи задатак” разним весељацима који су управо тако замишљали крај једне луде ноћи.

Много година доцније површине београдских река запарали су разни пловећи објекти носећи гомиле младих који су на њима приређивали велике журке. Ово се показало као нарочито „успешан” начин да се у јеку епидемије вируса корона избегну забране масовних окупљања, будући да се такве епидемиолошке мере нису односиле на воду. Касније су власти и та окупљања зауставиле.

Но, да се вратимо на почетак. Те чудесне кућице на води почеле су да ничу прво на обалама Саве, уз Аду Циганлију, негде с краја седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века. Веома брзо плутајуће кафане постале су симбол београдског ноћног живота. Њихову популарност нису умањили ни потезања ватреног оружја, пожари ни други спорадични инциденти који су се на њима догађали. Сплавови су у својеврсном угоститељском „блицкригу” преузели примат од најпопуларнијих градских клубова, кафана, чак и од Скадарлије, и постали стециште ноћобдија жељних лудовања до раних јутарњих сати.

Власницима у то време малобројних сплавова ишло је наруку што су њихови објекти ипак некако „завучени” и удаљени од првих стамбених зграда тако да ни бука није у тој мери, као данас, допирала до уснулих житеља престонице. А највећи проблем за „сплаваше” био је повратак кући ‒ требало је препешачити преко Аде Циганлије па до прве аутобуске станице, а возачи су смишљали разне цаке како да избегну блиски сусрет са саобраћајном полицијом чије патроле су готово редовно у ситним сатима биле постављене на самом улазу у најпопуларније градско излетиште.

Већина хроничара живота поред воде слаже се да је темеље свему овоме ударио легендарни београдски архитекта Предраг Ристић звани Пеђа Исус када је још 1962. направио „кућу на дрвету”, негде на шпицу Аде Међице. Тиме је практично дао идеју десетинама својих суграђана како да проведу викенд ван градске вреве. Поред његове почеле су да ничу и кућице на води. Испрва се ту кувала чорба за одабрано друштво, али временом су почели да навраћају и непознати гости и тако се родила нова угоститељска делатност.

Верује се да се прва плутајућа кафана појавила 1983. године на плажи такозваног купалишта на Ади, тамо одакле путнички чамци превозе до Новог Београда. На тој истој страни полуострва убрзо су се појавили и други сплавићи ‒ „Аргумент”, „Бранково”, „Капетан” и остали чија се имена и власници више и не памте. Завидну популарност и пажњу медија изазвао је и чувени оркестар „Блек пантерси” који је наступао на много сплавова пре него што су 1990. отворили сопствени. Били су главни на Ади све док 2008. године кућица на води није несрећно изгорела.

„Блек пантерси” су наступали на многим сплавовима док 1990. године нису отворили свој на ком се увек тражило место више (Фото Л. Вулетић)

Углавном, на овај мало очекивани продор приватизације у земљи самоуправног социјализма држава је брзо одговорила ‒ на истој локацији национална авио-компанија ЈАТ поставила је свој, државни сплав који ипак није стекао неку осетнију славу.

Мањи приватни сплавови никада нису превазиђени. Имали су душу, мирисали су на пржену рибу и рибљу чорбу, на њима се точило вино и пиво, а међу често на брзину склепаним даскама одјекивали су звуци тамбурашких оркестара који су свирали док не сване, па и после тога. Стицао се утисак као да се сви гости познају, знали су углас да запевају омиљену песму. Тек годинама касније њихово место заузеле су грдосије на више спратова, најблаже речено необична архитектонска решења, у које је могло да стане и више стотина људи. Рођене су прве дискотеке на води, попут „Пингвина”, „Естраде”, „Тритона”, „Лукаса” и сличних објеката у чије уређење је уложено више новца него у осредњу стамбену граду. Запосели су готово сва празна места уз обале Саве и Дунава.

Романтика је препустила место индустрији забаве, виолине и гитаре заменило је моћно озвучење, такозвани жестоки момци са асфалта као да су протерали неке обичне људе. Сплавови су се толико намножили да су готово „појели” београдско приобаље. Није им доста било то, па су многи узурпирали и добар део копна користећи га за ресторанске баште или друге садржаје за трошење новца. Биле су то деведесете, године које ће се на овом поднебљу памтити по злу.

Колико год да их је било, београдски сплавови били су крцати. Плутајући ресторани и дискотеке последњих година постали су прави магнет за туристе, углавном млађе, а посета неком од сплавова постала је неизоставни део сваког путног аранжмана. Све градске власти које су управљале престоницом у последњих неколико деценија покушавале су да уведу ред на Сави и Дунаву. Могло би се рећи да ниједна није успела. Напротив, урбанистички приобални хаос постајао је све већи...

Герингов катамаран постао „Хуа Хуа”

Тешко да ће се наћи неко ко се не би сложио да је најпопуларнији сплав осамдесетих година у целом граду био „Хуа Хуа”. У доњем делу Аде, нешто ближе данашњем новом мосту, поставио га је 1983. Београђанин с Бановог брда Бојан Вукојевић и управљао њиме пуне три деценије, док није решио да га прода. Испричао нам је и како је његов објекат добио име...

Тих година Дунавом је крстарио један немачки катамаран носећи на себи весело друштво које је предводио директни потомак најближег Хитлеровог сарадника Хермана Геринга. После неколико краћих путовања одважили су се да уплове у тадашњу Југославију. Стигли су и до Београда, али кад су се упутили назад мотор речног бродића се покварио и није му било спаса. Герингов унук га је оставио нашим властима које су потом, поштујући протокол, објавиле јавну продају.

‒ Купио сам га на лицитацији и уочио да на кабини, између осталог, пише и „Хуа Хуа”. Лично сам га преуредио и назвао сплав тим необичним именом ‒ прича Бојан Вукојевић и додаје да су поред обичних људи, заљубљеника у реку и живот поред ње, стални гости ове речне кафане били представници такозваног високог друштва.

Наши најбољи спортисти су на сплаву прослављали успехе, попут ватерполиста после освојених златних олимпијских медаља у Лос Анђелесу и Сеулу, фудбалера „Црвене звезде” након освајања титула првака Европе и света, кошаркаша „Партизана” после освојеног Купа шампиона... Долазили су политичари, глумци, јавне личности. Свима њима морао је да се допадне амбијент, храна и пиће и музика на увце, акустична, јер Бојан није желео озвучење.

‒ Често, кад би се званични део друштва разишао, најупорнији би дохватили гитаре и наставили да свирају и певају до преподневних сати. Када је полиција деведесетих година знатно пооштрила контролу возача и када је кренуо да се наплаћује улаз на Аду, све је почело некако да замире... ‒ сећа се Вукојевић.

Сумњиво „Добро вече”

Шездесетогодишњак, Земунац, боем и „ветеран” београдских кафана, Небојша Јаковљевић, вишедеценијски је сведок промена које су се догађале на Земунском кеју. Присећа се да почетком осамдесетих овде није било сплавова, да се поглед са шеталишта слободно пружао према Великом ратном острву и у другим правцима.

‒ Мало узводно од хотела „Југославија” постојао је објекат на води који је припадао Удружењу љубитеља Дунава. Било је то скромно, али лепо место. Ишли смо као клинци и могли смо од џепарца да поједемо крилца на жару или гирице и да то залијемо с мало вина. Понекад би аласи засвирали на гитарама и хармоникама, запевало би се, али до 10 увече, и то је био крај. Сада се на месту тог сплава налази ексклузивни ресторан на води. До њега су одмах и други, слични, у којима кошта и кад ти конобар каже: „Добро вече”, а камоли остало ‒ прича Јаковљевић и подсећа се да је нешто касније допловио брод „Маг”, а онда су се из године у годину ту сидрили сплавови, шлепови и остали угоститељски објекти на Дунаву...

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Лаки
Ружни сплавови, каоуосталом и сва друга дивља и непланска ружна градња огледало су рада корумпираних служби и неспособне градске власти.
Bane
Koliko lepo izgleda obala Save BEZ SPLAVOVA na potezu Ušće-Gazela može se videti u filmu,, NI NA NEBU NI NA ZEMLJI,,iz 1994 god
Zoran
Ovaj tekst moram dopuniti cinjenicom da sam negde pocetkom sedamdesetih radio na izgradni jednog od prvo sagradjenih splavova na Savi. Radi se o splavu-restoranu "Plava laguna". Mislim da je to bio pocetak svega sto se kasnije desavalo na Savi i Dunavu. Verujem da se stariji citaoci secaju tog vremena i splava.
Ристић Милан
Баш лепо да има где да се изађе и ужива у пићу на води али у међувремену су никле и куће на обали па тако до Остружничког моста не можете само да изађете на воду ,свуда су рампе,ланци и катанци.
Nikola Nesic
Reke Beogradu služe da se u njih smadrlja đubre, izliju fekalije i porinu splavovi. A koliko je to ružno, može da vidi bilo ko u šetnji od Zemuna Dunavom desnom stranom do Ušća. Reka se ne vidi od raznih plovećih rugoba, gde neke imaju i tri etaže, složene sisteme kondicioniranja vazduha, marine, hostele. Jednom rečju krađom od reke, napravljeni su kvadrati za obrt. Mi bi od prirode, reke, planine, brda, potoka radije napravili kiosk. Svest o prioritetima u životu su ovde na se, u se i poda se.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.