Уторак, 07.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЛАСЛО БЛАШКОВИЋ, писац

Сви моји јунаци су сумњива лица

Један мој друг умало се није развео због неке девојке коју је упознао на „Фејсбуку”, заљубивши се, страсно, у сенку, у химеру
(Фото: Марина Блашковић)

У новом роману Ласла Блашковића „Пратећи вокали”, у издању „Архипелага”, кроз смешне судбине „малих људи” и спомињање неких који су деловали важно, покреће се време, од комунизма из шездесетих година прошлог века, до данас. Прича нас води у Нови Сад и на Петроварадин, па у неко оближње село, да би дошла до Београда и Народне библиотеке. Ласло Блашковић је шест година био управник Народне библиотеке Србије. Овај његов заиграни роман говори и о књигама, стварним и измишљеним, духовито о сексуалном аскетизму ратних заробљеника, о преписци путем „месинџера”. Све уз осмех.

Због чега вам је важан хумор у сагледавању наше новије историје, као и савремености, будући да роман „Пратећи вокали” може да буде схваћен и као хумористички?

Мојом голицљивом причом, ту и тамо, промине понеко човеколик. Елем, на почетку књиге је распоред седења, у неком обезглављеном аутобусу који шара унаоколо. На тој „екскурзији изненађења”, сви путници покушавају да се сложе у један како-тако усаглашен хор, трагајући за главним солистом, који тврдоглаво ћути. Ћути, зато што не зна текст песме. Или зато што је престрављен. Разлог? У питању је урођена кобна мана, језичка или телесна, нешто чиме је човек обележен од самог почетка, нешто што је немогуће учинити невидљивим и уобичајеним. Покушао сам да проверим да ли има начина, без словних грешака, видети нешто одједном, са свих страна, као на кубистичком цртежу. Сви моји јунаци су сумњива лица (укључујући и њиховог творца), сваки пати због свог узнемирујућег порекла, због свог у перо казаног живота, макар то бедно жиће звали генетским диктатом, даровима наших рођака. Сваки је предочени лик учесник неког горког вица, и одређен задатим особинама, неизбрисивим решењем, био он Пољак, Шкотланђанин, или припадао неком од наших омражених народа. И све се одавде чини логичним и природним. Седамдесете и осамдесете године, као потмули наговештај југословенског братоубилачког рата који је уследио, као Милошева песма о крају света, где се све чини нормалним, у којој се деца рађају и расту, пчеле лете око податних цветова, дижу се чаше у част слављеника, а само бедни вртлар зна да другог краја света неће бити, да смо прележали његов смак, као дечју заразну болест. Узгред, до сада сам, као варијанта лакомисленог Канта, писао углавном о свом родном граду, из којег сам се, тек под претњом, мицао, док нисам почео да слажем свој грешни животопис, пошто сам се заглибио у Београду, схватајући да је и тај узаврели Вавилон, исти зверињак, иста смрадна рупчага, као и мој родни град, Нови Сад, само дубља и даља.

У сенци солиста увек су ти пратећи вокали, а тај хор је овде сачињен од синова народа и народности у чудном (не)складу. Због чега се тај трагички хор малог, породичног човека који свом чељадету жели да предочи праве вредности, никада није гласно чуо у нашој историји (или било којој другој), од времена комунизма, на који подсећате духовито, до данас?

У мом роману није све истинито, али је лако проверљиво. Свако је поглавље сцена из неког црно-белог комада, мала драма са шифром утетовираном у логорашке руке учесника у тој далтонистичкој представи о бојама. Да ли сам могао смислити моћнију заврзламу? Елем, пре неколико година, решио сам да адаптирамо за живот таван на старој кући. Посао је добио тип који се на концу окренуо мојој жени да би јој показао фотографију своје кћери и рекао, огољујуће искрено: „Госпођо драга, ја можда нисам најбољи инжењер на свету, али сам, пре свега, поштен. П-о-ш-т-е-н!” Претпостављате да сам, недуго затим, сазнао да је сиротом човеку општепознати надимак – Ђанго Преварант, наравно, кад су већ били поскидани сви црепови с крова куће, а оџак срушен, као уљез, у прашину. Сазнао сам све то, али и да наш вајни инжењер има чаробне прсте и да му нокти трзају жице гитаре, као сенка Ђанга Рајнхарта, Брзог Гонзалеса џеза. По гласу тог племенитог варалице направио сам лик Светог Петра на улазу у библиотеку. Часна пионирска реч.

Како сте бирали солисте у овој причи, од Косте Нађа, до Слободана Милошевића? Како је њих бирала историја и по којим критеријумима?

На почетку сам обећао да ће цела прича бити налик грубијанској молитви. Једва сам је чуо од музе која је опевала гнев Ахила. На кога се славни јунак расрдио, не зна се поуздано ни данас. Али је у свом бесу због смрти пријатеља слистио сјајношлемог Хектора, у двобоју који ће трајати до краја света. Зар сам другим речима могао да почнем своју приповест, двобој између сеоског учитеља и сеоске барабе, у глобалној метафизичкој (да не кажем медијској) селендри, боље рећи, у пародији двобоја, једино извесној у свету без центра и илузија, без чојства и јунаштва, у којем је могуће убијати децу, као у видео-игрици, од куће, из папуча, не окрвавивши руке? Када је сасвим свеједно да ли си пред кафкијанским улазом у рај што нема вратара, него само сањивог портира на вратима библиотеке, несвесног сопствене одговорности.

Свака околност изгледа игриво и улепшано на друштвеним мрежама. Који сад ту закони важе?

Један мој друг умало се није развео због неке девојке коју је упознао на „Фејсбуку”, заљубивши се, страсно, у сенку, у химеру. Аргентинска новинарка којој је Борхес, својевремено, витешки понудио брак, на клупи, у неком парку, одговорила је великом писцу потврдно, с малом напоменом, не мисли ли он да би, пре венчања, њих двоје требало да воде љубав. Борхесу се, очигледно, предочена слика учинила сувише натуралистичком за његов префињени укус, промрмљао је нешто неразумљиво својој несуђеној госпи, наклонио се и отишао да јој се никада више не врати. С блискошћу на друштвеним мрежама ствар је још компликованија. Ту је комуникација тек – бесконтактно удварање, бескрајни петинг. Дигитализација, у сваком смислу те израубоване речи. Није, међутим, лоше, у овом часу када се више нема где другде, објавити понешто тим путем, стићи до читалаца на такав начин. Ако се човек, упркос свему, и не ожени тако. Друштвено умрежен.

Мотив пронађеног рукописа Ранка Младеновића овде црнохуморно подсећа на аскетски сексуални живот ратних заробљеника у Великом рату, прилично монтипајтоновски. Због чега је секс одувек био „партијски непријатељ број један”, од Орвела до данас?

Као што и смех и секс, једно од другог, изазивају плашњу, тако, уједињени, изазивају страх од свега живог. Један сулуди библиотекар, из гласовитог „Имена руже”, уверава нас да је смех – грех над греховима. У данашњем средњем веку, ни не тичући кажипрстом фаму о сексу, упитамо се понекад, с правом: има ли још на овом свету и секса и смеха. Постоји ли вијагра за духовитост? Има ли смеха који изазива секс? Нећу се смејати, обећавам, оном ко ми одговори на та питања.

Проналазимо у овом штиву и иронијских и аутоиронијских „библиотечких” мотива. Како сада видите овај „сувенир”, тај управнички период свог живота?

Више од шест година био сам управник националне библиотеке. И, што рече Бодлер: „Успомена имам за цео милениј”. Па и да сам све време само гледао кроз прозор. Било је ту светлих и тамних празника. Прљавог реализма и фантастике. Људи и нељуди. Ово што сам искористио у роману тек су само одшкринута врата мрачне коморе. Можда ћу о свему томе једном тачније писати.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Милица Тутанкамон
Та фризура…
Crna Milice
Od sveg clanka i ovde recenog, tebe muci frizura?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.