Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Гарашаниново „Начертаније”, oдлука Подгоричке скупштине и кнежеви дворови

Сви моји напори да дођем до оригинала Гарашаниновог „Начертанија” били су и остали безуспешни... После Титове смрти први који су ушли у Двор на Дедињу били су Стане Доланц и Фадил Хоџа, по казивању многих, још живих и здравих архивских радника. Да ли је неко од поменутих моћника понео са собом и Гарашаниново „Начертаније”?
Илија Гарашанин (Фото: Википедија)

Српски заборав и немар немају границе и постали су колективна карактерна црта нашег народа. Док сам писао „Књигу о Начертанију”, за коју сам добио Октобарску награду града Београда (1994), сви моји напори да дођем до оригинала Гарашаниновог „Начертанија” били су и остали безуспешни. У трагању сам ангажовао највише органе власти у земљи, најпознатије архивисте и зналце старина, а резултати су били поражавајући. Усуђујем се да јавности саопштим опомињуће сазнање, као вероватну могућност нестанка овог документа од националног значаја.

„Начертаније” је настало на основу Заховог „Плана” и Гарашанин га је предао кнезу Александру Карађорђевићу (1844). Зна се, да је, потом, чуван у двору краља Петра, од кога је Миленко Вукићевић добио дозволу да га објави (1906). Од тада се о оригиналу више ништа поуздано не зна. Несумњиво је да је био у власништву Карађорђевића до 1945. године и потом дошао у посед Јосипа Броза. Покојни професор Бранко Петрановић, када сам писао „Књигу о Начертанију”, говорио ми је да је Броз чувао у Двору на Дедињу сву приручну архиву краља Александра, дакле и „Начертаније”. После Титове смрти дворску и Титову архиву прегледала је једна комисија у којој је био и академик Дејан Медаковић. Када сам га упитао да ли је видео „Начертаније”, одговорио ми је: „У једном списку пописа архивалија налазио се податак о њему. Када смо дошли до тог броја у фасцикли нашли смо коверат на којем је писало ’Начертаније’, али у коверти није било ничега.”

Шта се десило? После Титове смрти први који су ушли у Двор на Дедињу били су Стане Доланц и Фадиљ Хоџа, по казивању многих, још живих и здравих архивских радника. Да ли је неко од поменутих моћника понео са собом и Гарашаниново „Начертаније”?

Када је председник Томислав Николић оформио комисију да прегледа заостали сандук од очерупаног Титовог наслеђа, који се чува у Народној банци, и у њој именовао професора Оливера Антића, сазнао сам од колеге да у њему нема „Начертанија”.

Где је овај докуменат, који се толико пута помињао и на суђењу у Хагу Слободану Милошевићу и другим српским грађанима? У новијим хрватским радовима на ову тему јавља се мишљење да Гарашаниново „Начертаније” и није постојало, јер, да јесте, Срби би објавили његов оригинал! Тежња је хрватске и пољске историографије да докажу постојање само Заховог „Плана” и непостојање Гарашаниновог „Начертанија”. Млади пољски повесник Пјотр Жужек долазио је два пута код мене да прави интервју на ову тему, којој је веома озбиљно приступио. Без обзира на то што постоји неколико аутентичних преписа „Начертанија”, могуће је да ће од стварности ово постати још једна митолошка тема у српској и светској историографији.

Ако су Стане Доланц или Фадиљ Хоџа позајмили (да не кажем украли) докуменат, није искључено да ће нас, једнога дана, када се врши сукцесија архивалија југословенске провинијенције, њиме уцењивати Албин Курти или Јанез Јанша. Још нам и то треба!

                                    ***

Судбина Одлуке Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори од 13. новембра 1918. године извеснија је. Данас се у Архиву Југославије чува један примерак, писан на самој скупштини, с потписима свих учесника. Пуким случајем он је спасен, али други примерак, који је предат Влади Краљевине Србије или регенту, калиграфски исписан као плакат, такође с потписима свих учесника скупштине, у приватном је власништву. Овај примерак чувао се у Архиву Министарства спољних послова, што указује да је био предат председнику владе. Директор овог архива, покојни Жика Анић, посетио ме је на Филозофском факултету и обавестио о његовој судбини, остављајући ми у аманет да о овоме, једнога дана, обавестим јавност. Један од највиших функционера СКЈ дошао је код Анића, тражио, добио и однео докуменат, и никада га није вратио. Исти партијски функционер, по казивању особе која је још жива, купио је по багателној цени слике које су украшавале зграду ЦК СКЈ. Одлука је национално благо српског, а слике југословенских народа и државе.

                                                            ***

Постојала су три дворска комплекса Обреновића и сва три саградио је кнез Милош. Први у Крагујевцу, други у Пожаревцу, а трећи у Београду и Топчидеру. О трећем највише знамо само зато што је од њега највише сачувано. Дворски комплекс у Пожаревцу више не постоји, већ само добра књига о његовом бивствовању од повесника Мирољуба Манојловића. С Крагујевцем је нешто другачије, сачувана су два конака: Амиџин и кнеза Михаила. Шарени конак кнегиње Љубице сагорео је у пожару (1884), а конак кнеза Милоша у бомбардовању 1941. године. Од два преостала конака имамо само зидине, а од бројних пратећих објеката нема ништа, ни зидина, ни темеља. Српски немар кривац је што је ватра прогутала кнегињин конак, а Немци што су бомбардовали Крагујевац и срушили кнежев конак. А ко је одговоран што о унутрашњости свих поменутих конака знамо само онолико колико су података оставили путописци, попут Вујића, Каница, Јиречека и других? Крагујевачки конаци, посебно кнегињин и кнежев, право су благо прве половине 19. века, за Крагујевац и Кнежевину Србију. Унутрашњост оба двора је осликана од стране уметника оног времена, ангажованих од владара. Да наведем само неколико примера од велике историјске и уметничке вредности. На зидовима конака осликане су све битке у којима је учествовао Милош Обреновић, а на једном ретка слика србијанског владара у природној величини, можда најлепша од свих. И кнегињин конак био је осликан многим занимљивостима, чак и неким фриволним сценама. Ниједна илустрација (фотографија, литографија или њима слично) о унутрашњости престоничких дворова није сачувана. Покушао сам, посредством три установе културе: Архива Шумадије, Завода за заштиту споменика, Народног музеја у Крагујевцу да дођем до било какве илустрације за своју књигу о кнезу Милошу и од свих добио негативан одговор. Да ли је могуће да до 1884, односно 1941. године, нико није сликао или снимио унутрашњост ових дворова? Да ли је могуће да ниједна крагујевачка грађанска породица, ако то већ нису државне установе, није сачувала ниједну илустрацију унутрашњости конака? Како је могуће да поменуте државне установе нису успеле да ишта од свега тога истраже, пронађу и сачувају за нас и наше потомство? А Крагујевац и Крагујевчани се поносе да су били престони град Србије!

                                                ***

Одговор мојим критичарима. Ова три текста посвећена су пропадању нашег националног добра, а не појмовима „србијанска” и „српска” држава. Кнежевина и Краљевина Србија (до 1918) јесте србијанска држава колико и српска. Оба назива су исправна и легитимна.

Професор универзитета у пензији 

Коментари36
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ВОЈИН
Госпoдине Љушићу да ли сте ишли трагом З. Мустача и Ј. Перковића који су били челници УДБ-е у Београду све до 1991. када су подмукло побегли у Хрватску. Постоји сумња да су са собом однели све што би се могло искористити против Србије. Такође постоји сумња да су то предали Немцима када су им судили и осудили на доживотну робију због убиства Ђурековића, немачког агента.
Matko
Kako autor teksta pouzdano zna da postoje "dva autentična prepisa" a nije svojim očima video original? Dalje, to što su Dolanc ill Hodža, ili obojica zajedno, prvi ušli u beogradske Titove odaje, i to bez pratnje ikoga iz vrha srpskog SK, ako je i istina, propust je srpskih kadrova. Dalje, šta je sa onim međuvremenom između navodnog "upada" i otkrića navodne "komisije"? Zar nije bilo i drugih poseta, recimo od strane nekog pasioniranog srpskog kolekcionara istorijskih dela?
sasa tomic
Pa ne postoji izvornik "Nacertanija", najstariji sacuvani primerci ("prepisi"), cuvaju se u Beckom i Budimpestanskom arhivu. Vukicevic nikad u rukama nije drzao izvornik "Nacertanija", niti je to bila spoljnopoliticka agenda Srbije. To je lako proveriti. Garasanin je bio premijer/ministar od 1851-53 i 1861-67, kada je smenjen na zahtev Rusije. Od tog perioda Obrenovici vode austrofilsku politiku do 1903, dakle gotovo 40 g., a Karadjordjevici su se "Nacertanija" "odrekli" vec 1909.
Ко је измислио?
@Dragomir Olujić А Ви сте измислили да су Милета Павловић и Добрица Ћосић то измислили. Нису измислили, већ су тврдили оно што су чињенице. Уопште не треба гледати ко је рекао, већ да ли је истинито то што је речено. А истинито је што су рекли и војвода Мишић и Добрица Ћосић.
Dragomir Olujić Oluja
(5. put) G-dine NN, ne znam šta ste čitali (i šta nećete da čitate ponovo), ali je očigledno da niste čitali literaturu o ovim temama (čak ni članke u „Politici“)!... Uzgred, da ste ozbiljni ne biste se krili iza lažnog imena!
Измишљање
Dragomir Olujuć, pre 20 sati @ Историчари? Опет измишљате. Немам намеру да поновио читам оно што сам већ читао. Кафанско-славске мантре су нешто друго.
Прикажи још одговора
stari doktor
Pišući knjigu o ratnom Valjevu u vreme najvećih bitaka 1914 (Cerska, Drinska, Kolubarska) saznao sam od lokalnih istoričara da je u mesnom arhivu postojala kompletno sačuvana arhivska građa Vojnog odeljenja valjevske opštine t.zv. "fascikla 160" u kojo su se nalazili svi izveštaji i dopisi iz dve stalne, oblasne iokružne, i šest rezervnih vojnih bolnica. Saznao sam i da je "nestala" između 2006 i 2008). Ko i kako ostala je tajna, ali i sramota zbog nemarnosti ustanove i bezobzirnosti lopova.
Славко
Не спорим добру намеру, као ни "исправност" (према важећим, а, верујем, дубоко погрешним правилима) придева "србијанска". Међутим, ова дистинкција је узевши у обзир две ствари лоша: 1.разбијање српског народа у разноразне државице које накнадном памећу се сете да потичу од Римљана, Келта и ко зна кога само не Срба и 2.коришћење тога појма у медијима управо тих држава, чија је политика све само не пријатељска
Игор Г.
“Уместо придева српски може се употребити и придев србијански. Први има шире значење и националну конотацију, док се у другом случају ради о територијалном одређењу, па се придев србијански везује за Србију. “Као што сви Срби нису Србијанци тако ни сви Србијанци (грађани Србије) нису Срби”. Вук Караџић је први у свој Рјечник увео термин “србијански”: У њему стоји да је Србијанац “човјек из Србије”, а “србијански” – “који је из Србије”.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.