Сећање на младост и земљу које више нема

Црвене пионирске мараме и плаве капе и јуче су поново извађене из брижљиво чуваних шкриња, а некадашњи Титови пионири ни ове године нису пропустили да обнове завете некадашњем председнику – „да ће чувати братство и јединство... и ценити све људе света који желе слободу и мир”. Слетови и штафете одавно су прошлост, али 25. мај, Дан младости и дан Титовог рођендана, за све његове поштоваоце и даље је велики празник.

Тако су бројне делегације из различитих градова од раних јутарњих часова пристизале у Музеј Југославије да би обишле гроб маршала и његове супруге Јованке. Поштоваоци чувеног председника некадашње СФР Југославије, неки од њих сада већ у поодмаклим годинама, па чак и подупрти штаповима за ходање, стизали су до музеја чак и градским превозом. Врућина и гужва нису им сметали па су тако пензионери стизали уредно зачешљани, у свечаним оделима, окићени пионирским значкама и носећи цвеће и заставе. Било је ту и оних који за Јосипа Броза Тита знају само из прича својих родитеља, а како нам каже Тамара Марковић из Музеја Југославије, последњих година обичај је да у обилазак „Куће цвећа” заједно стиже и по неколико генерација из једне породице, па тако баке и деке доводе и своје унуке да би им открили како је изгледала њихова младост.

– До 13 сати имали смо нешто више од 500 посетилаца. Ово године је посета већа него прошле, али и даље преовладавају посетиоци из Србије, док је знатно мање делегација из региона – објашњава Марковићева истичући да су, иако се музеј отвара у 10 сати, први посетиоци почели да долазе већ од седам.

Како се некад живело, како се радовало, шта се променило и шта смо све изгубили одласком Тита, пребирало је јуче неколико бивших бригадира.

Ненад Бјелош из Панчева, вођа Ју покрета „Тито и Србија”, каже да је 25. мај за њега враћање у младост и време када је као учесник омладинских радних акција градио Социјалистичку Федеративну Републику Југославију које „нажалост више нема”.

– Имали смо средњу класу која је нормално живела од свог рада, имали смо бесплатно школство и здравство. Сада смо то изгубили и са већом платом и приходима једва преживљавамо – каже Бјелош.

И акцијаш Жарко Гверо Гера с носталгијом се сећа прошлих дана.

– Имао си наду да ће сутрадан бити боље и из године у годину је и било боље. Знао си како да се понашаш, могао си да планираш, завршићеш факултет, имаћеш стан... И ко је радио, тад је и успевао. Било је безбедно, сигурно, није се гледало ко је које вере и нације. Нађемо се овако, не питамо се ко смо и шта смо, и дружимо се ако смо добри људи – каже Гера.

С годинама се, бар што се славља Титовог рођендана тиче, ништа није променило ни данас, прича Цвеће Миљковић из Краљева.

– Као што је и тад било, и сада за мене Дан младости значи баш то, младост. Некада се на тај дан није радило и славио се рођендан председника, а исто тако тај датум и сад обележавам – каже весељак необичног имена.

Има, међутим, и оних који овај датум доживљавају знатно емотивније од других.

– Причала бих вам, зашто вам не бих причала. Али бојим се да ћу да се расплачем. Први пут сам овде после 25 година – каже нам потресено једна дама коју затичемо на маршаловом гробу.

Сентиментална је и седамдесетосмогодишња Душанка Тауз.

– Ја сам дете палог борца, живела сам у ђачким домовима и било нас је толико сирочића... Као дете сам зато сматрала да је председник Тито отац свих нас... Држава се тада бринула за нас. Била сам последња генерација деце палих бораца која су покупљена да се школују. Сећам се лепога, али и те немаштине из које нас је Тито извукао. Свега што смо прошли и шта смо достигли, и он и ми – истиче Душанка.

Већ неколико пута је ова рођена Далматинка, а сада Београђанка, долазила на маршалов гроб... Како каже, радо долази јер увек помисли да је баш то можда „задњи пут”.

Јуче је пред музејом седела у друштву своје комшинице Данице Арбутине и присећала се прошлости.

– Ја сам ту сваке године и кад год дођем кажем „ја сам сад у Југославији у малом”. Лепо ми је било у оно време и ја то не могу заборавити – каже Даница.

Посетиоци Музеја Југославије, осим што су могли да одају пошту другу Титу, имали су прилику и да уживају и у различитим садржајима. Бесплатан је био улаз на изложбу, у поподневним сатима за децу је организована радионица, док је дан завршен матинеом уз музику некадашње Југославије.