Среда, 28.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Од живота међу облацима до берзе у Београду

Архитекта Далија Ахмед из Египта запослила се у Дубаију у једној од највећих светских авио-компанија, упознала будућег мужа, српске горе лист, али је због пандемије после 17 година рада добила отказ. Сада живи и ради у Београду и регрутује медицинско особље са Блиског истока
Далија Ахмед и Синиша Банда са децом (Лична архива)

Док испија кафу у свом омиљеном кафићу у Београду, четрдесетдвогодишња Далија Ахмед из Египта присећа се 2003. године и момента када јој је посао у авијацији променио живот.

– Када сам се са 23 године из Александрије преселила у Дубаи, нисам ни сањала да ћу једног дана пити кафу и правити пребранац у Београду – кроз смех говори Далија за „Политику”.

Наиме, као свршени студент архитектуре, желела је да путује и живи у иностранству, те се придружила компанији „Емирејтс”, сада највећој светској авио-компанији из Уједињених Арапских Емирата. У исто време кофере за Дубаи, али у Београду, паковао је Синиша Банда.

– Упознали смо се на тренингу за нови посао и врло брзо смо схватили да делимо исте вредности и погледе на свет. Из дивног пријатељства родила се љубав која траје већ 18 година – прича Далија, показујући нам фотографије њихових синова, дванаестогодишњег Џејдена и деветогодишњег Џуда.

Током седамнаест година у авијацији, Далија је уживала у путовањима и специфичном животном стилу који носи посао међу облацима.

– Долазим из модерне египатске породице, тако да ми је упознавање нових култура лично и професионално представљало задовољство. Моја породица је прихватила мог мужа као свог и, заиста, Срби и Египћани имају толико тога заједничког, и једни и други ценимо породичне вредности, пријатељство и традицију, уживамо у храни и свакодневним ритуалима – oбјашњава лепа Далија, чији симпатични српски говор привлачи пажњу гостију у кафићу.

Ипак, оно што јој је омогућило посао у Београду није познавање српског, него управо њеног матерњег, арапског језика.

– Три месеца по доласку у Србију добила сам посао у интернационалној компанији која се бави трговином на берзи и која је тражила људе који говоре арапски. Почела сам као корисничка подршка и напредовала до позиције менаџера за односе с клијентима и заиста сам уживала у новом изазову – објашњава Далија, која је непосредно пре нашег разговора потписала уговор за нови посао, овог пута у немачкој компанији.

– Ускоро почињем с тренингом за интернационалног регрутера медицинског особља са Блиског истока. Компанији је била потребна особа која говори арапски и која има искуства у односима с људима и развијању нових талената, што је вештина коју сам усавршила радећи као менаџер лета и тренирајући ново особље у авио-компанији – детаљна је Далија.

Како каже наша саговорница, она и њена породица нису очекивали да ће се селити из Дубаија, где су имали организован живот готово две деценије.

– Када је почела здравствена криза, све је деловало као филм. Нисам ни помишљала да ћемо и муж и ја остати без посла, па смо током карантина пронашли начин да уживамо у заједништву и свакодневним породичним активностима, које су нам због честих путовања до тада биле ускраћене – присећа се Далија.

Дилеме су, како каже, почеле када је супруг остао без посла, а она није знала да ли ће јој уговор бити продужен или не.

– У моменту када сам сазнала да сам изгубила посао осим бриге осетила сам и олакшање. До тада је све изгледало као неки чудан и лош филм коме се не зна крај, али од тог момента више није било дилеме. Могли смо да ступимо у акцију и наставимо даље. Одлучили смо да се доселимо овде и започнемо ново поглавље – појашњава, додајући да су се деца сјајно уклопила у нову средину и да су у школи прихваћени од стране другара и наставника од првог дана.

Иако претходна година и потпуни заокрет у каријери нису били пријатни, додаје, шира слика је ипак позитивна.

– Када радите у авијацији, ограничени сте годинама старости. Са педесет бих вероватно изгубила посао, а било би тада много теже започети нешто ново. Стил живота интернационалне посаде је фантастичан, цео свет вам је на длану, тако да бих се тешко одлучила да својевољно напустим све то. Овако сам била принуђена да искористим све своје вештине и таленте, научим нове ствари и кренем у другом правцу, уживајући у редовном сну и дневним активностима, што нисам могла протеклих седамнаест година – појашњава.

У Србији јој се, осим супруга, највише допадају храна, кафа и време. Недостаје јој море, али, како каже, ужива у једноставном животу и сменама годишњих доба и то је нешто што није искусила годинама. Волела би да у Београду постоји арапски супермаркет и више ресторана арапске кухиње.

– Ипак, моја свекрва Анкица је толико добра куварица која све то надокнађује. Она је живела с нама у Дубаију и ми сада живимо са њом у Београду. Захваљујући њој, никада нисам бринула да ли су ми безбедна деца док сам била на путу – истиче Далија, инсистирајући да традиционални мит о сукобу свекрве и снахе у њеном случају никако не важи.

Синиша се придружује разговору, додајући да су као породица постали јачи и блискији, али да им интернационални стил живота ипак недостаје. Он још увек није пронашао посао и није сигуран да ли ће породица дугорочно остати у Србији.

– За сада прихватамо ситуацију и прилагођавамо јој се. Ипак, очекивао сам да ће повратак бити бољи. Дошли смо усред зиме и пандемије и све је некако „ни на небу ни на земљи”, не само за нас него и за све друге – објашњава он.

Сматра да компанијама у Србији недостају професионалност, детаљи и ширина видика. Како сматра, стране компаније траже јефтину радну снагу, а домаће компаније не препознају потенцијал наших људи који су радили и живели у свету толико дуго.

– Имам утисак да могу да пружим много, после седамнаест година искуства као менаџер кабине у интернационалној компанији, али за сада нисам добио одговарајућу шансу – објашњава Синиша, помешаних емоција, додајући да га, иако воли своју земљу, општи недостатак професионализма и бриге за околину свакодневно иритира.

Симпатични пар се још увек није одлучио где ће остарити и у ком правцу ће кренути, али својим примером показују да се уз породичну љубав и блискост све препреке лакше превазилазе и ниједан циљ није недостижан.

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божа
Валда ће се коначно појавити у Београду камилино млеко, какво се продаје у супермаркетима у Абу Дабиу и Дубаиу.
Боривоје Банковић
Мени је ово тужно. Даш им најбоље године живота а онда те испљуну као сажвакану жвакаћу гуму. Проћи ће и ова криза, а Далију и Синишу неће позвати да се врате. Узеће нове младе људе, жељне успеха и напретка, спремне на ринтање и одрицање... до нове кризе. Што рече Никола Пашић: "Спаса нам нема, пропасти нећемо". Срећно, Далија и Синиша.
Rade
Arhitekta pa stujardesa. Arapski supermarket, kako to izgleda... Naravno da im je Srbija posle Dubajia samo privremeno sklonište. Pozdrav iz Rijada.
SamoSeobaSrbinaSpasava
Nedavno sam poslao CV jednoj firmi javljajuci se na oglas za pukog IT tehnicara iako sam bacelor apsolvent (mnogo vise od tehnicara -srednjoskolca). Odbijen sam uz podatak da je konkurisalo 178 osoba za to radno mesto. Ovde posla prosto nema dovoljno. Za drzavnu firmu mi traze 5000e za poziciju tehnicara. Nadu gubim i verovatno cu morati u Nemacku na gradjevinu. Kad vec mora da se fizikalise onda to neka bude tamo gde imas bar neka prava, platu i kasnije penziju
Gavran
Isti problem sam imao pre 50 godina. I otišao u Nemačku ali ne "na gradjevinu" nego u klimatizovani biro kao inženjer. I tebe će kao IT tehničara dočekati "ka' vladiku" i dobićeš deset puta veću platu nego kod nas. pusti ti ove naše "rodoljube". Sa devizama ćeš biti korisniji domovini nego oni sa svojim parolama.
Драган П.
Баш лепо. Сви би да буду менаџери по "интернационалним компанијама". Срећно с тим.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.