Угаси се на мах сјај плавих очију

Касна јесен 1914, рат све жешћи. Ровови, киша, блато. У Колубарској бици, одлучној одбрани пред швапским надирањем, ватра, крв и смрт на све стране.

Млади старешина вода Славко Ј. Јоксимовић, родом из Горобиља, у срцу је битке, а тек 21. напунио. Чим накратко борбе утихну он се маши плајваза да шта забележи у дневник. Пред рат Славко завршио нижу школу Војне академије, па га у ратном паклу, храброг и сналажљивог, од наредника у потпоручника унапредили.

„Где год да се нашао у ратним операцијама, па и у најдраматичнијим околностима, Јоксимовић је свакодневно записивао у свом дневнику шта се догађало у његовом окружењу и шта је лично доживљавао. Од тога је једино одступао кад се налазио на боловању, углавном због рањавања”, писао је Недељко Јешић, приређивач Јоксимовићевог ратног дневника исписаног у седам бележница који се одавно чува у Народној библиотеци у Пожеги.

Описује Славко сурове ратне борбе, налете окупатора и одговоре српске војске. Људска страдања и несрећу, дане страха и очаја.

„Идући на положај изнад села Вреоци успут сам видео свет који се селио у Шумадију напуштајући своје домове. Пролазећи поред једне куће, испод артиљерије у којој је било више батерија разног калибра, наједанпут врисну неуздржавајућим гласом једна девојка. Глас јој је био пун страшне туге, која се преливала и у плашњу и жалост за нама, за сиротим војницима. Мене, дотле веселог, обузе намах таква туга и нервоза, а бујица разних песимистичких мисли обли моју душу са свих страна. Сетих се свог целог живота и његовог ништавила. Све ништавило изађе ми пред очи, па и сам живот мој беше ми досадан. Представи ми се силна крв борби, телеса на положају овом видим без руку, ногу, са разнетим грудима...Смрт, ах смрт!”

У борбама је нападао непријатељ, али се наши нису дали. У рано јутро 20. новембра 1914. (по старом календару) претпостављени наређују: „Општи напад целе наше војске.” Користити непријатељску слабост, изнуреност. Међу официрима се говори да је ипак стигла помоћ од Руса, но да се то крије. Прелази се у напад, српска артиљерија показује надмоћ, својом плотунском паљбом улива веру и поузданост војницима. Али страдања не јењавају.

„Моји војници на челу с поднаредником Ђорђевићем тако бију да су њихов успех и утакмица личили на игру. Толика радост ме је и мало забринула: бојао сам се за Ђорђевића, кога сам највише волео од свих мојих војника.

А у 2.53 поподне јавише: Ђорђевић ми погибе! Удари га дум-дум метак у трбух, баш готово код дијафрагме. Ништа не рече, само дубоко уздахну и угаси се на мах сјај плавих очију. Његово поносито чело и лице такође на мах потамнеше. Ах, жалости и неправде... По његовој смрти ућуташе војници, гађали су зато што су морали. Непријатељски војници су са дум-дум мецима ускраћивали нашу слободу, показујући на покојног Ђорђевића.”

Али наставили су да гоне окупатора. По сванућу 30. новембра јуришали су код цркве барајевске, једна непријатељска чета била је ту.

„После једно 20 минута побегли су одатле. Ми за њима, наша артиљерија их је гађала... Изашавши на гребен, на највиши део одакле се дели ово село и Рипањ, куда води пут за Београд одакле се видела Авала, кренула је наша чета правим путем баш преко највишег дела. Два топа аустроугарска са Авале, што су били у заштитници, одмах су нас нашла и почела дејствовати. Ранивши мене и још неколико наших војника, а убивши једног кавалеријца регрута. Командир је био легао у ров и није се дизао. Ја сам у доста добром реду успео да левом ивицом пута спустим чету у малу јаругу. (Пре овога чу се наша хаубица десно од нас на гребену, а од тада се не јавише њихова два топа.) Предао сам командиру чету и пошао на превијалиште. Ноћно лутање.”

Следи путешествије рањеног Славка од Рипња до пољске болнице у Младеновцу, где нема санитетског материјала. Све до старе болнице у Крагујевцу. Какву је рану добио и докад се ту лечио, није забележено.

Ипак опоравио се и војевао наредних ратних година. На Солунском фронту Славко Ј. Јоксимовић стекао је чин поручника. По завршетку рата наставио је службу у југословенској војсци и поступно напредовао до чина пуковника.

„Своју војничку каријеру окончао је превременим одласком у пензију по свом захтеву непосредно пред почетак Другог светског рата и потом се доселио у Пожегу. У Пожеги и Горобиљу провео је нове ратне године, не опредељујући се ни за једну политичку струју. После рата трајно се преселио у Београд. Није се женио, а доживео је дубоку старост, умро је у 92. години”, писао је 2013. у „Пожешком годишњаку” приређивач Јоскимовићевог дневника Недељко Јешић.