Субота, 24.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Сутерени и подруми – уточишта заклетих ноћобдија

На прелазу из петка у суботу ко је хтео могао је да обележи 118 година од Мајског преврата који је, осим династичке смене, донео и значајне промене у кафанском животу престонице
У подруму „Два јелена” окупљали су се актери сваке премијере Народног позоришта (Фото Н. Марјановић)

Старији Београђани сигурно памте посластичарницу „Жубор цвећа” на месту где се Његошева улива у Улицу краља Милана, а прави „трећепозивци” да је у њој могла да се поједе ваљана баклава, тулумба, кремпита, торта, жито са шлагом, алва са суџуком... али једино по дану! Јер, то дечје царство се по мраку тесним басамацима селило у подрум, где се претварало у гнездо порока, далеко од очију и ушију нешто смернијих суграђана. Али, ни најстарији се не могу сетити да је та мимикрија наслеђена, да је преузета из комшилука!

Такорећи врата до врата, нашла се и кафана „Полет”, која је у београдском шифарнику заведена као „Далматински подрум” јер је гостима, уз роштиљ и печење, нудила и морске специјалитете. Одредницу „подрум” понела је јер се у њој све одвијало управо у подруму или на галеријама уоколо, док је са улице „објекат” личио на безазлени бифе у који су наивни приводили и малишане на малину са содом (или „дечји шприцер”), а доцније и на кабезе, флаширано-газиране бућкурише.

Та кафана је стара колико и здање над њом, а највероватније је почела с радом после Великог рата. На прочељу зграде до ње стоји натпис, као некаква важна порука – „Друштво за улепшавање Врачара” које је основано у то доба, а вршњакиње су, па зато.

Међутим, слабо је познато да је „Полет” никао над раком мало старије посестриме. Јер, на том месту је до почетка прошлог века била официрска менза намењена друштву из негдашњег Официрског дома, данашњег СКЦ-а (Студентског културног центра) са супротне стране Главне улице.

Ни то се не би знало да није старог кафеџије Ђорђа Милошевског, који је дуже од три послератне деценије управниковао „Полетом” и постао његов најревноснији хроничар.

Кафана „Полет” највероватније је почела с радом после Великог рата (Фото М. Спасојевић)

Заверенички клуб

Уз сетне приче како се у његово време трошило најмање четрдесетак литара зејтина, пет боца маслиновог уља и по четиристо килограма гирица на дан, а вино и да се не спомиње (због угледа и пореза), подсетио је да су се у тој мензи најчешће окупљали уротници планирајући – Мајски преврат! Нису то могли у Официрском дому јер су у њему биле и одаје главнокомандујућег Српске војске, дакле краља Александра Обреновића, нису смели ни по дану због лојалних официра нити у тишини јер се у њој шапат најдаље чује. Тако су своје мрачне планове ковали и исковали у комшилуку, у мензи, скривени доламом ноћи... јер је у „матичном здању” постојало даноноћно дежурство, а не иде да нам официри гину без испаљеног метка, односно да нам скапавају од глади... нарочито жеђи.

Прича о Црној руци и „Моруни” преселила се у „Пролеће”, на Варош капију, где се истоимена кафана и данас налази, али је изгледа већим делом била испредана у реченој официрској мензи.

То постаје извесније ако се зна да је још за краља Милана Обреновића прокопан подземни тунел који је повезивао краљевски двор са просторијама Главног штаба у Официрском дому да се суверен не би беспотребно излагао опасностима са претрчавањем улице, исти онај којим су завереници и ушли у Стари конак, убили краља Александра, краљицу Драгу и 208 војника који су изгледа знали шта се спрема, али нису пристајали да погазе заклетву.

Тај тунел је одмах након преврата делимично зарушен, како се новом краљу Петру Карађорђевићу не би приказала могућа „реприза”, а официрска менза сравњена са земљом за опомену будућим завереницима, ако их икако буде. Тунел постоји и дан-данас, али му је улаз из Официрског дома одмах након последњег светског покоља бетониран јер се у Стари двор, данашње здање Скупштине града, уселио Президијум ФНРЈ, а и његове чланове је неко могао да узме на нишан.

За официрски кор је нешто раније изграђен монолитни Дом надомак Позоришног трга, с „мензом” на којој им многи и данас искрено завиде, а уз то и са радним временом које би нарушило углед чак и невиним цивилима, ако би их невољно пригрлили на своја прса.

Стари конак (Фото „Био једном један Београд”)

Сви наши подруми

С тим у вези је и откриће да је већина београдских ноћних уточишта била у подруму или бар у сутерену – „Папук”, „Централ”, „Ресава”, „Руски цар”, „Зона Замфирова”, „Градски подрум”, „Градска кафана”, (па „Инекс”, а данас ко зна шта), „Прешернова клет”, „Шуматовац”, „Сплит”, „Под липом”, „Два јелена”, Студентски клуб у Улици 1.300 каплара... а истицао се и Клуб књижевника или код Буде и Иве.

У том клубу, у подруму достојанствене виле у којој столује Удружење писаца, једном је затечен Тирке, наш генијални колега познатији као Богдан Тирнанић, како зури у стакленик којим је био прекривен столњак пред њим. Пио је виски, могло се у то време, или је можда уживао благодети вересије? Како би проверио да ли је реч о илегалном „кредитирању клијентеле”, неки наивац га је упитао зашто тако ревносно залази у Клуб књижевника, на шта му је Тирке дао једини могући одговор – „Зато што имају изврстан роштиљ” – па зазвао туру срче за обојицу!

Доњи, главни погон „Централа” у Чика Љубиној улици упамћен је као једини подрум под капом небеском који је – прокишњавао?! Претесни сепаре у дну кафане, намењен заљубљеним паровима и заклетим оговарачима свега и сваког, налазио се под негдашњим окном кроз које је станарима овог здања некада истоваран ћумур, а кад је подрум променио намену калдрмџије нису ваљано обавиле посао на „заптивању”. Зато се, нарочито у јесен, често догађало да гост зором извири из кафане искисао као црквени миш. Ту су се скривали старији студенти и млађи професори Филозофског и Филолошког факултета, и остали башибозук Београдског универзитета појачан армијом симпатизера високог школства, а забасао би понекад и неки политичар при крају каријере.

У подруму кафане „Два јелена” окупљали су се актери сваке премијере Народног позоришта, појачани чланицама Балетског ансамбла као цветовима у реверу, колико да се издувају и одморе пред надолазећи радни дан и пусте пробе нових представа и старих позоришних смицалица. У том подруму су се многе трагедије преметале у комедије, и обратно, нарочито када би непозван бануо интендант.

Официрска менза намењена друштву из негдашњег Официрског дома била је на месту данашњег Студентског културног центра (Фото „Био једном један Београд”)

„Градска кафана” се рашчула по свратиштима веселих Београђана када је једне ноћи Миодраг Максимовић, звани Макс, чувени новинар „Политике”, од келнера заискао разни провијант за себе и друштванце – на арапском језику! Човек се збунио, па шапатом замолио да му неко преведе наруџбину, што је на себе преузео Грга Влаховић, споменувши претходно да је господин с позлаћеним наочарима на носу амбасадор извесне пребогате арапске земље, а да његова екселенција извољева по коњак за све, две бутељке вина и сифон, српске салате, папричице у уљу и две киле прасећег печења. Недуго затим, ту се тобож случајно задесио управник објекта, па снисходљиво упитао да ли су гости задовољни, на шта му је његова екселенција одговорила „машала”. Ни коњак нити прасетина нису успели да га наведу да макар мало посумња. Ма, замало да затечене госте почасти „на рачун куће”, односно „Инекса”. А није, плаћено је све до последњег динара, уз бакшиш од којега се ни султан не би постидео. Само је ова прича сачувана у срцима преживелих као успомена на Макса, на „Градску кафану”, на све наше подруме.

Можда би неко несклон читању, а такви су у већини, упро прст сумње на академика Александра Дерока као заклетог ноћобдију, због његове култне приповетке „Ми доле, по подрумима”, али честити професор је предавао на техничким факултетима и залазио „Код Бокеља” и у „Орашац”, а као што се зна, те кафане нису имале подрумска коначишта.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.