Четвртак, 29.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОД ЛУПОМ

„Паралелни” дијалог глувих

За разлику од тадашњег, помпезно најављеног и праћеног, овај садашњи дијалог делује као нежељено сироче и, такорећи, ружно паче којег се сви актери стиде

Наслов, заправо, није сасвим прецизан – нити се, наравно, од наслова и очекује да такав буде. Наиме, глуви и те како могу да комуницирају и да, уз нешто већи труд, воде међусобни дијалог. Док се за српску „политичку елиту” то може рећи с много мањом сигурношћу.

Ове колумне су релативно ретке, а последњих месеци бавио сам се – верујем, оправдано – сложеном политичком ситуацијом у Црног Гори, тако да је било мање речи о српској политичкој сцени. А, искрено говорећи, скоро да и нема богзна шта да се каже.

Власт је, чини се, ушла у своју декадентну фазу, коју карактерише узнапредовали култ личности, успеси који једни друге престижу и лов на вештице унутар сопствених редова. С друге стране, опозиција делује прилично руинирано, делом захваљујући политичком инжењерингу и мешетарењу власти, али још и више услед сопствених идеолошких лутања, персоналних спорења и сујета.

Хоћу рећи, неправедан је и неискрен свако ко не види да је позиција опозиције у Србији данас тежа и незахвалнија него било када у претходних тридесет година. Али, исто тако, указивање на објективно тежак положај опозиције не амнестира све оно што је иста учинила, односно пропустила да учини у претходних, ево, скоро већ годину дана након последњих избора. А учинила је толико да сада, годину дана касније, у оправданост бојкота сумњају чак и њихове сопствене присталице.

Грађани су, генерално, у дубокој политичкој апатији. И питање је да ли их и шта из те апатије може тргнути и извући. А поготово је питање да ли то може ова и оваква опозиција. Но, с друге стране, много је примера из ближе и даље прошлости како се у том погледу ствари брзо мењају и како се апатичне и отупеле масе преко ноћи дижу и покрећу на неки, наизглед, ситан и релативно безазлен повод.

У таквој атмосфери отпочео је такозвани дијалог између власти и опозиције, уз посредовање, односно „присуство” представника Европског парламента. Треба нагласити да је овде реч о некој врсти „поправног испита”, с обзиром на то да слична мисија, у сличном или готово идентичном формату, пре годину и по није дала резултат. Био сам учесник и сведок тог претходног, неуспешног дијалога, почетог на београдском Факултету политичких наука, а настављеног у Скупштини Србије.

За разлику од тадашњег, помпезно најављеног и праћеног, овај садашњи дијалог делује као нежељено сироче и, такорећи, ружно паче којег се сви актери стиде. Радикални опозиционари имају проблем да себи и својим присталицама објасне зашто уопште „седе за истим столом с диктатором”. А Вучић је, да би избегао суочавање с омраженим му опозиционим ликовима измислио „паралелни дијалог” са тзв. конструктивном и патриотском опозицијом (па ће вероватно и своје евентуалне уступке представити као резултат договора с њима).

Било како било, овог пута дијалог нико није одбио, што је, ипак, какво-такво охрабрење. Но, „неодбијање” не значи исто што и „искрено учествовање”. А неслагање постоји чак и на елементарном терминолошком нивоу, укључујући ту и бесмислена семантичка питања: да ли је „дијалог” или су „преговори”? И да ли је „уз посредништво” или „уз присуство” ЕУ?

Али, звали то како је коме воља, моја маленкост је из прве руке гледала како се закрвљени представници власти и опозиције претварају у ђачиће након што у салу уђу Кнут Флекенштајн, Тања Фајон и Александар Билчик (нарочито кад уђе Флекенштајн). И како у једном тренутку „непопустљиви” СНС преговарачи постају сусретљиви и меки као памук после полусатне паузе коју су европски „посматрачи” искористили да попију кафу код домаћина у згради преко пута, на Андрићевом венцу.

Но, тај дијалог је на крају пропао. Опозиција је највећим делом већ била унапред одлучила да изборе бојкотује, а власт је – поготово након смањења цензуса – већ у резерви имала довољан број опозиционих (и „опозиционих”) листа спремних да под геслом „важно је учествовати” на изборе изађу без обзира на услове.

По свему судећи, Вучићу је овог пута првенствено стало до председничких избора и новог мандата. Опозицији, или барем њеном највидљивијем делу, стало је највише до (бео)градских – јер им се чини да на њима имају највеће шансе. А међународним преговарачима и посредницима стало је до тога да им мисија успе, да од Вучића извуку понеки, какав-такав уступак и да се опозиција овог пута појави на изборима.

Чини се да, из различитих разлога, парламентарни избори ни једнима, ни другима, ни трећима нису у фокусу. Као да су сви помало заборавили да се ови преговори – барем номинално – и воде због нерегуларног тока и исхода јунских парламентарних избора. Те је изборе опозиција бојкотовала. Ти су избори резултирали накарадним једностраначким парламентом. Након њих је Вучић још пре званичног конституисања скупштине најавио нове парламентарне изборе „за годину дана”.

Али то обећање је дато вероватно под утиском јулских жестоких сукоба полиције и демонстраната испред зграде Скупштине Србије, као и у јеку масовних протеста против Лукашенка након председничких избора у Белорусији. Но, како су се у међувремену ствари бар привидно стишале, није искључено да власт на то Вучићево обећање покуша да „заборави”. Али баш зато мислим да би опозиција морала снажно и највише на њима да инсистира. И да би управо релативно успешна („пробна”) реализација евентуалних резултата дијалога на парламентарним изборима могла бити гарант да ће и они „најважнији избори”, тачније, они до којих је Вучићу и делу опозиције највише стало, такође проћи у каквом-таквом реду.

Уредник НСПМ и бивши народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

горан
вучић, за разлику од вукадиновића, није против Србије. коме није јасно да се само противници Србије диче западом, нек послуша олбрајтку и причу о 500ооо деце.
Liv
Vukadinovic sve uspesnije ulazi u sustinske odnose na srpskoj politickoj sceni. Vredi procitati, mada je tekst deprimirajuci.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.