Све је било органско

Почела је акција у Србији да се пољопривреда поврати на органску производњу, без пестицида и вештачког ђубрива. Живео сам у доба када није било дидитија ни пестицида који су тровали природу. Све врсте гамади живеле су слободно и нашли су своје домаћине: крпељи овце, обади говеда, пипе су пиле крв кокошима, буве мачкама и псима. Најгоре су прошли људи: стенице, сврабне ваши, црне и беле ваши, стидне ваши. Све је загорчавало живот људима. Посебно су биле опасне беле ваши које су изазивале пегави тифус од којега је у Горажду на зиму 1942/1943. умрло две хиљаде мухаџера које је четнички војвода Ђуришић протерао из Санџака. Сва храна је била органска, ако је било, а више је није било, него што је било, па смо били више гладни него сити. Није било ни вештачког ђубрива да загађује земљиште. Жали се Меира: „Нема се, ништа ми није родило, испостила се земља”. Питамо је: „Имаш ли краву, што не ђубриш?” „Ма имам краву, само крава нема шта да једе па нема ни ђубрета”. Таква је била пољопривреда. Само било је све органско.

У органској производњи постизан је принос од три до четири хиљаде килограма сувог зрна жита по хектару. Југославија је после Другог светског рата имала велики дефицит у исхрани становништва. Снабдевање становништва у градовима било је рационалисано са боновима у којим се дневна потрошња по становнику исказивала у грамима. Спасла нас је помоћ из САД, коју смо добијали захваљујући нашим раскидом са Источним блоком. Тек шездесетих година, захваљујући новим агротехничким мерама у које је спадала употреба пестицида и вештачког ђубрива ослободили смо се увоза житарица и постали чак извозници. Употреба пестицида у пољопривреди почела је масовно у свету тек пошто су завршена детаљна истраживања о њиховој штетности за људе и доказано је да немају никакво штетно дејство. Данас се постиже принос од осам хиљада килограма кукуруза по хектару, дупло више него у органској производњи, а отприлике исти је случај и са осталим културама. Тренутно се води велика дискусија у Швајцарској о преласку на органску производњу. Доказано је да би она дупло поскупела прехрамбене производе и да се за сада не може масовно применити. Ако је органска производња скупа за грађанина Швајцарске који има пет пута већи приход од нас, онда шта тек рећи за ситуацију код нас. Поскупљење хране значило би одрицање од најважнијих прехрамбених производа за највећи део наших грађана. Органска храна је само хит за мали број наших грађана, који не знају шта ће са парама, па то не може бити проблем који мора да решава друштво у овим тешким временима.

Срђан Танасковић,
Београд