Да ли западни Балкан може да профитира од враћања производње из Азије

Државе западног Балкана могле би да профитирају од тренда враћања производње из Азије у Европу, оцењује Бечки економски институт, а преноси Танјуг. Тај тренд могао би да користи земљама региона и донесе директне инвестиције од више милијарди евра. Међутим, да би то остварили морају улагати у образовни систем и изградњу транспортне инфраструктуре.

„Услед протекционистичких тенденција у светској трговини већ прошле деценије покренуто је враћање производње из Азије у близину старих индустријских земаља”, рекао је економиста Бечког института Бранимир Јовановић. Он је нагласио да ће то враћање производње да се у Европи појача после пандемије.

„Мањи трошкови плата и ниски порези више не играју одлучујућу улогу. Страни инвеститори пре свега траже добро квалификовану радну снагу и инфраструктуру”, поручује Јовановић. Према његовим речима, то изискује веће издатке за образовни систем, појачану усредсређеност на дуално образовање и изградњу транспортне инфраструктуре.

Наши економисти не деле његово мишљење. Горан Радосављевић наводи да инвеститори који тренутно долазе у Србију траже јефтину радну снагу и субвенције државе и законодавство које је потпуно на њиховој страни. И то је тешко променити, јер инвеститор каже „ја нећу да дођем ако не добијем велике паре од државе”. И сваки следећи тражи више, а једном то мора да се пресече.

„Нема никакве шансе да они дођу због образоване радне снаге, коју успут буди речено и немамо, јер такви одлазе у иностранство у потрази за бољом платом. Чешка је, на пример, најуспешнија земља по постигнутој транзицији, а ни образовани Чеси не желе да остану, већ иду у Немачку. Зато што су тамо боље плате. А наши мајстори иду у Словачку да склапају аутомобиле, јер су зараде веће и увек ће бити. Са друге стране наш образовни систем каска за потребама тржишта. Низак ниво конкурентности који постоји мерено другим параметрима већ деценијама се надокнађује врло високим субвенцијама и јако јефтином радном снагом која је потпуно обесправљена”, рекао је Радосављевић.

Да би избегли инвеститоре који долазе због ниског дохотка он сматра да треба да почнемо да привлачимо оне који доносе већу додату вредност, попут ИТ сектора који дају веће плате. Било би добро када би дошла таква компанија из Јужне Кореје, идеално би било неки „Самсунг”, на пример. Не само они који мотају каблове, иако су и ти пожељни, или рударске фирме из Кине. Тада ћемо почети да се „одлепљујемо” од ниског дохотка и остварујемо просечну плату од 900 евра.

Додаје, да је проблем што ми кроз транзицију споро пролазимо. Наравно да ће прво долазити инвестиције које траже јефтину радну снагу, али то једном мора да се заврши. Тренутак када можемо да бирамо инвестиције је када незапосленост падне на прихватљив ниво, једноцифрени или око десет одсто што сада имамо. То је моменат када се каже да они који нуде плату од 200 евра не могу да имају преференцијални статус код државе, а да ће фирми из ИТ сектора дати све. Ми сада дајемо огромне субвенције страним фирмама из основних индустрија које омогућују ниску додату вредност.

„С овом структуром привреде просек може бити 600 евра. Не можемо се довека ослањати да просек вуку плате у ЕПС-у и још три јавна предузећа. То има своју границу, као што и повећање минималне зараде има границу. Нама сад треба органски раст. Потребно је да дође произвођач аутомобила, јер они имају велику додату вредност, а не компоненти. То је у Словачкој, Чешкој, Пољској допринело да се прескочи праг са 500 на 1.000 евра плате”, објашњава он.

Како страни капитал води рачуна колике зараде даје Радосављевић илуструје најавом да словеначка НЛБ сели њихов развојни центар из Словеније у Србију. То раде зато што ће овде добити инжењере по четири, пет пута мањој цени него у Словенији. А такве инжењере ионако немају, већ морају да их увезу из Србији па им је онда јефтиније да их овде плате.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду, наводи да се о поменутом повратку инвеститора говори већ годину дана, сматра да ће неки улагачи доћи, али масовног повратка у Европу неће бити.

„Озбиљне инвестиције планирају се неколико година и исто толико траје њихова реализација. И даље је Далеки исток интересантан без обзира на актуелне проблеме због пандемије, више него балкански простор. Балкан је више занимљив за неку европску производњу. Неће нико направити фабрику аутомобила у Србији па их извозити у Азију. Напротив, направиће је у Азији па ће их тамо и пласирати. Сетите се приче око фабрике ’Фолксвагена’ који је на крају завршио у Кини. Азијско тржиште се развија по високим стопама раста, имају тржишни потенцијал који се много брже увећава него у Европи, повећава им се становништво, као и зараде. Европа нема те могућности, она стари. Европа је изгубила индустријску трку са Кином.