Захвалност младим здравственим радницима

Корона није улазница за „онај свет”, већ опомена да нешто урадиш на себи. Као бивша медицинска сестра, већ осамнаест година у пензији, била сам убеђена да знам себе да сачувам и предупредим инфекцију вирусом ковида 19. Међутим, на моју велику жалост, болест је стигла с неспецифичним симптомима. Неколико дана нисам посумњала да сам заражена. С појавом прве температуре схватила сам наглост надолазеће болести. Хитно сам се јавила лекару и 10. априла ове године констатовали су да сам позитивна на вирус корона. Добивши терапију вратила сам се кући.

После три-четири дана болест је узнапредовала. Јавила сам се лекару Медицине рада у Новом Саду, здравственој установи у којој сам провела половину радног стажа. На моју велику срећу, примила ме је млада докторка Јована Галоња. Дугујем јој велику захвалност, будући да ме је одмах упутила на болничко лечење у ОРЛ ковид VI.

Још нисам схватала озбиљност болести и ситуације у којој сам се налазила, али приметивши велико и ужурбано ангажовање младих лекара и медицинских сестара, закључила сам да је инфекција озбиљно угрозила моје здравље и почела да слама моје тело.

Петнаест дана сам била на кисеонику. Прва два-три дана била су критична, уз изузетну борбу лекара да зауставе болест, да ме не прикључују на респиратор. Било ми је боље. Болест је устукнула.

Осећам импулсивно да ћу преживети. Ноћима не спавам. Дубоки песимизам нагони ме да размишљам о смислу живота од којег сам се већ опраштала. Једино ме је тешила мисао нашег Милоша Црњанског: „Нема смрти, има само сеоба”. Полако нестаје песимизам. У освит сваке зоре у болничкој постељи враћа ми се ведри оптимизам – жеља за лепотом живљења. Телефонски позиви драгих рођака и пријатеља, честитања Ускрса, делују на мене као валеријана. Блаже ми душу попут нектара богова с Олимпа. Почињем да се радујем пролећу, надајући се да ће ми се одложити јесен живота. Као да ми је кисеоник релаксирао мождане ћелије. Престајем да размишљам о ономе што ме је задесило. Особље, здравствени радници, љубазни су како према мени, тако и према осталим ковид болесницима.

Захвалност дугујем главној медицинској сестри Снежани Станић, координатору др Биљани Радовановић, др Сањи Рајић, др Срђану Тодоровићу, др Светлани Ружичкој, осталим лекарима, као и екипи од 20 медицинских техничара који су својим стручним знањем и ангажовањем показали како се оправдава најузвишенија Хипократова заклетва. С оваквим младим здравственим радницима, међу којима има и почетника, Србија не треба да брине за здравље будућих генерација.

Браво, Србијо, за све што чиниш у сузбијању короне, на радост и задовољство свих грађана.

Слободанка Клаћ,
Нови Сад