Судбина трансплантације органа у рукама посланика

Скупштина Србије има шест месеци да измени спорне чланове Закона о пресађивању људских органа и Закона о људским ћелијама и ткивима јер је Уставни суд утврдио да претпостављена сагласност за донирање органа, која је код нас у примени у „меком” облику, није у складу са Уставом. Прописима из јула 2018. године подразумева се да су сви пунолетни грађани потенцијални донори органа, изузев оних који се у току живота изјасне да то не желе или ако то не буде желела њихова породица када се нађу у стању мождане смрти и када се њихови органи могу искористити за трансплантације пацијената. Спорне су одредбе члана 23 Закона о пресађивању органа, које се односе на услове за даривање људских органа преминулих, као и члан 28 Закона о ћелијама и ткивима, који прописује да се ткива са преминулог лица могу узети ради примене уколико се особа пре смрти није усмено или писмено томе противила, као и ако се у тренутку њене смрти томе није изричито успротивио родитељ, супружник, ванбрачни партнер или пунолетно дете. Иницијативу за испитивање уставности прописа покренула је Српска радикална странка 21. септембра 2018. године.

У Министарству здравља кажу за „Политику” да је доношењем овог закона област пресађивања људских органа у Србији системски потпуно уређена, да су утврђени и обезбеђени услови за постизање стандарда квалитета и безбедности органа за пресађивање, као и услови рада и начин организације здравственог система.

– Сматрамо да је Закон о пресађивању људских органа пре свега у интересу грађана, па смо сходно томе били изненађени одлуком Уставног суда. Србија је правна, демократска држава, а Министарство здравља је државни орган који у потпуности поштује све законе и све одлуке надлежних правосудних органа, па ће тако бити и с овом одлуком. Међутим, поставља се питање како ћемо одлуку Уставног суда објаснити грађанима Србије који чекају трансплантацију. Шта да кажемо породицама близу 1.000 грађана ове земље који чекају да добију нови орган, који чекају да буду трансплантирани? Како да им објаснимо да се због одлуке Уставног суда значајно смањују шансе да у потребно време добију нови орган, нову шансу да наставе свој живот? – питају се у Министарству здравља.

У овој институцији изражавају наду да ће у интересу тих људи успети да у року који је Уставни суд дао пронађу решење којим би испоштовали одлуке суда, али и наставак примене овог закона и тиме дали шансу свима којима је трансплантација органа последња нада за живот.

На питање да ли је тачно да јавна расправа о законима није добро спроведена у Министарству здравља тврде да су имали изузетно динамичну и транспарентну јавну расправу приликом доношења закона, 2018. године.

– О области трансплантације и донорства свој став су имали апсолутно сви, од народних посланика, јавних личности, глумаца, спортиста, до „обичних” грађана који су ставове изражавали на друштвеним мрежама... Намера доносиоца закона била је да се унапреди област трансплантације и донорства органа у нашој земљи, али да се очувају и заштите права сваког појединца, сваког грађанина у погледу одлуке о донорству органа. Права грађана додатно смо заштитили управо тим делом закона, који последњу реч даје породици. Тиме смо апсолутно демантовали све оне који су износили лажне и злонамерне тврдње по којима су сви грађани Србије аутоматски постали потенцијални донатори органа – кажу у ресорном министарству.

Доктор медицинског права Хајрија Мујовић наглашава да је овај закон заправо поприлично преписан од старог и да нико није ушао студиозно у проблематику код нас, а ставови према томе нису се искристалисали ни у јавној расправи. Одлуком Уставног суда показале су се мањкавости прописа, а то би требало што пре разрешити.

– Ту је раније направљена једна врста пропуста. Мислим да се сама иницијатива за измену неких чланова закона позива на погрешне ствари, на пример, да би законско решење поспешило трговину органима. Има, међутим, неких других спорних одредби и зато с тог аспекта одлука Уставног суда има основа. Дискутабилно је да ли је наша јавност довољно информисана и припремљена за један овакав закон. Један део јавности не пристаје на решење претпостављене сагласности. Одлука Уставног суда може да буде повод да се закон поново размотри и да се види којим путем ми желимо да идемо – каже Мујовићева.

Њен став је да је можда добро решење да се уведе систем изричите сагласности, с неким изузецима. То би значило, на пример, да само они који имају донорске картице буду донори. Сада је на снази супротан систем – да се изјашњавају они који не желе да буду донори.

Др Емилија Несторовић, кардиолог и начелник Одељења за трансплантацију срца и механичку потпору срцу Клинике за кардиохирургију Универзитетског клиничког центра Србије, каже да јој јасно на основу чега је закон оспорен.

– Закон је прекопиран од успешних земаља и одлично функционише у више од 20 држава. Али због менталитета нашег народа код нас је донета такозвана мека сагласност, што значи да породица одлучује о томе да ли ће њихов члан моћи да буде донор. То значи да, иако се неко у току живота није изјаснио да не жели да буде донор, породица даје завршну реч. У САД, Немачкој, Канади на снази је другачији пропис, где се грађани изјашњавају да ли желе да буду донори и, ако желе, породица се не пита. Ја нисам учествовала у бирању који ће модел бити примењен у нашој земљи, али на основу искуства неких држава могу да кажем да земље које имају класичну претпостављену сагласност имају за 30 одсто више донора – појашњава др Несторовић.

Земље које су лидери у броју трансплантација, попут Шпаније и Хрватске, које имају више од 40 донора на милион становника, пролазиле су својевремено кроз сличне ситуације какве се сада дешавају у Србији, напомиње наша саговорница, па се очекује да ћемо и ми морати временом да превазиђемо „болести” и препреке у друштву.

– Све ово што се дешава с одредбама Уставног суда имаће велики негативни утицај на трансплантације уколико се ускоро не реши. Имамо проблем како да стекнемо поверење код људи у чистоту и хуманост закона, а с друге стране ту су и правници који то оспоравају. Увек постоји могућност да се закон различитим подзаконским актима унапреди. Рецимо, у Сингапуру се свима који напуне 18 година пошаље писмо у коме се каже: „Ви сте сада донор уколико се другачије не изјасните.” Што се трансплантација срца тиче, ево годину дана малтене стојимо и ниједна није урађена. Неки пацијенти су преминули, некима смо помогли да захваљујући механичким пумпама превазиђу време до трансплантације, а стижу и нови пацијенти и стављају се на листу – наводи др Несторовић.

Професор др Ђорђе Ћулафић, начелник Одељења хепатологије у стационару Клинике за гастроентерологију и хепатологију Универзитетског клиничког центра Србије, који се бави трансплантацијом јетре, у изјави за „Политику” апеловао је на Скупштину Србије да приоритетно и хитно почне с расправом о овом проблему да би се нашло одговарајуће решење, како би Уставни суд закон верификовао као валидан. У супротном, многи животи младих људи биће изгубљени.

– Генерално је највећи проблем мали број донора. Хрватска сада има 33 донора на милион становника, а ми три. Стога треба свеобухватним друштвеним ангажовањем утицати на свест грађана и разбијати теорије завере којима су наши људи склони. Јавност треба да чује да у програму трансплантације нема никаквих закулисних радњи. Национална листа чекања за трансплантацију ажурира се на недељном нивоу и свако ко посумња у било који вид протекционизма или поступака који нису у складу с медицинским индикацијама веродостојност може проверити у Управи за биомедицину Министарства здравља – напомиње др Ћулафић.

И корона је додатно пореметила процес трансплантације…

– Дешавало се да смо имали доноре и да је породица дала пристанак за донирање органа, али се пацијенти нису појавили у болници из страха од заражавања ковидом 19. Реално је, очекивати да ће се наредних месеци повећати број пацијената на листи – каже др Ђулафић.

Треба подсетити да је Србија на дну европске лествице по броју урађених трансплантација. Шпанија има 47 донора на милион становника, Белгија 29, Словенија 19, а Мађарска 17. АНТРФИЛЕ2

У Србији 382 особе не желе да дарују органе

Од усвајања закона, у августу 2018. године, у Управи за биомедицину евидентиране су 382 особе које су се изјасниле да у случају мождане смрти не желе да буду даваоци својих органа и ткива.

– Тај број је најбољи показатељ унапређења јавне свести о значају донорства, и поред изразито негативне кампање која се у појединим медијима, интернет порталима и најчешће на друштвеним мрежама интензивно водила и која се води и дан-данас, а која може да нанесе немерљиву штету лицима којима је ово једина шанса за преживљавање и очување квалитета живота – истичу у Министарству здравља.