Живот је на паузи док се чека орган

Пацијенти у Србији који чекају на трансплантацију, али и они којима је продужен живот захваљујући њој, разочарани су одлуком Уставног суда и сматрају како ће то допринети да се у овој области ситуација додатно закомпликује.

Младен Тодић (Фото лична архива)

Младен Тодић из Пожаревца, председник удружења „Заједно за нови живот”, коме је пре четири и по године пресађена јетра, напомиње да су пацијенти уплашени због оцене уставности Закона о пресађивању органа. Они нису сигурни шта могу да очекују и да ли ће се и на који начин наставити трансплантациони програм, који је иначе обновљен 2013. године.

– Нарочито је збуњујуће то што се трансплантација органа у свету обавља већ 60 година, а код нас је и дан-данас то контроверзна тема. Закон о пресађивању органа тачно дефинише на који начин се даје пристанак за пресађивање и да породица даје сагласност за донирање органа свог најмилијег када се стекну услови (мождана смрт). Закон није идеалан, али је велики корак напред у трансплантационој медицини код нас јер уређује начине на који се органи могу пресађивати. Закон о пресађивању органа по којем се не потписују донорске картице, већ су рођењем сви потенцијални донори уколико се за живота људи не изјасне другачије, много је бољи и практичнији од претходног, где су се потписивале донорске картице – сматра Тодић.

Морамо бити свесни чињенице да је Србија по броју обављених трансплантација и броју донора на милион становника на дну европске лествице, а да је Хрватска на врху, а наш Закон о пресађивању органа је скоро пресликан од хрватског, каже наш саговорник.

– Потребно је на ову тему говорити још од виших разреда основне школе, обављати едукације младих и на почетку њиховог школовања и одрастања објаснити им с људске, али и стручне стране, шта је трансплантација, шта је мождана смрт и колика је величина хуманости у донирању органа. С друге стране, ту су и медији који морају више да се укључе. Повод треба да буде то што је више од 1.000 наших грађана на листама чекања за трансплантацију – додаје Тодић.

И Лидија Стојановић, којој је захваљујући трансплантацији јетре пре три и по године продужен живот, има слично мишљење.

– Код нас су људи лоше информисани у погледу трансплантације органа. Такође, мислим да је најбољи закон онај по којем су сви донори уколико се у току живота не изјасне да то не желе. А код нас, иако је неко желео да буде донор, опет се пита породица. То правило треба променити. Док не дође до неке смене генерација, биће исто јер многи старији људи не могу да прихвате донорство као хумани чин. Младима је јасније да је то некоме шанса за нови живот и добро дело. Живот се људима који добију орган мења из корена. Док чекате на трансплантацију, живот вам је на паузи. Не можете да се запослите нормално, да оснујете породицу јер се све своди на то да чекате позив за трансплантацију. Кад год зазвони телефон, у грчу сте, чекате нешто, а не знате колико ће то дуго трајати и хоћете ли дочекати да се појави одговарајући донор – објашњава Стојановићева и додаје да после трансплантације органа у првих годину дана важи правило да се пацијенти чувају од инфекција, а онда се полако враћају свакодневним активностима.

Често се у јавности сматра да ће се особа која је у стању мождане смрти – када може да буде донор – пробудити, што није тачно. Ту су и приче да постоји крађа и продаја органа, што је велика неистина.

– Листе чекања пацијената за трансплантацију потпуно су транспарентне. У сваком тренутку се зна на којем је месту који пацијент, ко је у бољем, а ко у лошијем здравственом стању и ко је приоритет. Имамо пацијенте који чекају већ седам година на спасоносни орган, што је страшно. Не знају да ли ће доживети сутрашњи дан. Мени су, када сам оперисана, рекли да бих живела још највише 16 дана да није урађена трансплантација. То је ужасан осећај – појашњава Лидија Стојановић.

Ни пацијентима који чекају на трансплантацију бубрега није лако јер морају неколико пута недељно да одлазе на дијализу. Дејана Огаревић из Смедерева, мајка дечака Огњена, који већ годину и по дана иде на дијализу, каже за наш лист да је несрећа што су се здравствени проблеми њеног сина погоршали када и пандемија вируса корона и да је све стопирано. Малишан има аутоимуну болест – нефролошки синдром, и то се открило када је имао само две и по године.

– Није реаговао на лекове и завршио је на дијализи. Не постоји други лек осим трансплантације. Нисмо још стигли ни да се тестирамо да видимо да ли неко од нас из породице може да буде донор бубрега. Тренутно смо у болници и срећемо се са другим породицама које имају исте проблеме. Нека деца су већ пет година на дијализи и трансплантација је једино решење. Некада се тај поступак одлаже из објективних разлога зато што су деца мала, а некада је сплет других околности у питању, као што је случај с короном у последњих годину и по дана. Некада нема лекара који могу нешто да ураде, некада се чека долазак стручњака из Лондона. Све то је веома стресно. Дословно нам се цео живот врти око тога. Све је посвећено дијализи детета и његовим потребама. После дијализе исцрпљен је и уморан. Не можемо да одемо ни на пут од само неколико дана, а проблем нам је и што се стално замара и не може да води живот попут вршњака – наводи Дејана Огаревић.

Незванични подаци показују да у Србији на трансплантацију бубрега чека више од 1.000 људи, срца око 40 пацијената, јетре око 70 болесника.