Четвртак, 05.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Српски свет – баук који кружи регионом

Нова енергија, мини-шенген и позив за договарање, што би могло повући регион из поданичко-сиротињског статуса, те пробудити наду у бржи развој и бољи живот, за неке нису опција
Миланко Каличанин

Корона, та пошаст која је задесила све без изузетка, учинила је неке ствари више него видним. Пре свега недостатак солидарности и затварање у властите атаре, те ограничење кретања.

Рука коју је Србија у овој кризи и оскудици пружила земљама региона – својим комшијама и помоћ у набавци тренутно најтраженије робе на свету, примљене су кроз призму вишедеценијских предрасуда и на њима заснованог страха од злих Срба и њихове хегемоније.

Упориште за овакво виђење напросто је тешко наћи у историјским чињеницама. Напротив.

Србија има уставну обавезу да брине о свом народу. Када други брину о својим мањинама, Србија то подржава, често превазилазећи европске стандарде. А кад је Србија, увиђајући насушну потребу, почела да води рачуна о очувању културног и духовног јединства целине српског народа на његовом духовном простору – онда је то звоно за узбуну. Та обавеза је постала више него видна после рушења заједничке државе, кад је један дeо народа остао по републикама – новим државама које нису имале слуха за Србе као мањину, њихов језик, писмо, културу, историју и традицију.

Брига Србије за очување српског идентитета подигла је регион на ноге. Српски свет постаје друго име за великосрпски хегемонизам, иако концепт српског света нема никакве идеолошке и политичке конотације или намере.

Оно што посебно иритира комшилук јесте вера у успех и развој земље. Србија је успела да преокрене године пропадања.

Нова енергија, мини-шенген и позив за договарање, што би могло повући регион из поданичко-сиротињског статуса, те пробудити наду у бржи развој и бољи живот, за неке нису опција.

Страх од имагинарне доминације Срба и Србије, кад позивају на сарадњу и договор, напросто је бесмислен.

Овде престаје здраворазумско посматрање чињеница, а страх проткан мржњом постаје политичка платформа политичких елита у окружењу.

Поново је даљинским управљачем прорадила осовина Загреб–Сарајево–Подгорица–Приштина. Нажалост, не први пут. Промена власти у Америци додатно је осоколила деловање антисрпских снага, како у региону, тако и у самој Србији.

За домаће аутошовинисте и конвертите, говор о хегемонизму и малигном утицају Србије, а преко ње и Русије, био је некад победничка комбинација за добијање власти. Што се тиче елита у суседним државама, оне се нису ослободиле улоге судија, добијене од бившег комунистичког режима, да помно прате све оно што се дешава у Србији и одмах обавештавају централу, с тим што централа више није у Београду, него у Бриселу.

Питање на које комшије траже одговор гласи: Шта се то, забога, дешава у Србији и куда то све води?

Држава и народ који су неправедно осуђени, претрпели НАТО агресију, санкције и невиђену медијску манипулацију и сатанизацију, одлучили су да врате достојанство националној држави, а тиме и култури уопште. То раде у миру, не угрожавајући друге, помажу свом народу у суседним земљама, свесни моралне обавезе да се боре за истину и да себи и свету покажу другу страну медаље.

Тај и такав „српски свет” коначно је преживео све фрустрације које су нам биле наметнуте, како од западних усрећитеља, блиског окружења, тако и од домаћих аутошовиниста и самопорицатеља. Ти последњи конвертити уживели су се у улогу да пљују по својој држави и нацији, мислећи да тако исказују свој космополитизам и европејство.

Хоћу да верујем да су Срби разумели и схватили да је време расрбљавања (од Дрезденског конгреса, Авноја и краја комунистичког режима) иза нас и да се Српство не може сводити на „ужесрбљанство”.

Страх од велике Србије и злих Срба толико се раширио да можемо говорити о србофобији, од које се, као и од короне, може свако заразити, од Церића, Изетбеговића, Харадинаја, Турковићеве, до Ђукановића, Данијела Сервера и Бугајског.

Сви су они схватили да је Србија покренула неке важне процесе оснаживања, не само Србије, него и српског народа у региону. Вакцина је само упалила црвено светло. Ту је реч о српској мекој моћи која преко српског света води до велике Србије, веле они.

Колико Србија треба да буде мала да не би била велика?

Користи се превазиђена реторика о великосрпском хегемонизму: Срби су „лош народ” (Б. Изетбеговић), шта год ураде они ће за мене остати геноцидни (Церић). Додик је нови Хитлер – нема разлике између Републике Српске и нацистичке Немачке (министарка Турковић).

Српска је геноцидна творевина, а Србија агресор. Посматрано из овог угла, свака Србија је велика. Кроз те наочаре садашња бошњачка елита није могла видети у вакцинама хуман гест комшијске солидарности и пријатељства који приличи нормалном односу два блиска народа.

Речи пуне отрова упутио је и Мило Ђукановић на ванредном конгресу своје партије.

Ваљда љут због резултата избора од 30. августа прошле године, Ђукановић оптужује званични Београд да угрожава суверенитет суседа, па и Црне Горе, по испробаном рецепту из деведесетих. Једина је разлика што је овог пута на политички терен увео и Српску православну цркву, као „доказани најопаснији инструмент великосрпског национализма и хегемонизма”.

За Соњу Бисерко посебно је опасан двовековни империјализам Србије, јер он делује као дестабилизујући фактор, који преко српских заједница у суседним земљама спречава интеграцију и консолидацију тих држава као и целог простора Балкана.

Није ли ово позив за етничко чишћење, тако успешно изведено у Хрватској?

То су разлози за борбу против српског света, Српске православне цркве, која је продужена рука малигног утицаја Русије. Највеће претње региону су западне колонијалне силе, које на Балкану демонстрирају разбојничку ћуд колонизатора, чија је максима: „Завади, па владај”.

Чак ни интелектуална елита региона не успева да искорачи у сусрет истини и ослободи се предрасуда.

Универзитетски професор, члан Сената Републике Српске

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Radenkovic Milivoje - Nastavak
Nastavak: Ban Jelacic, cija statua krasi glavni trg u Zagrebu, bio je poreklom Srbin. Ante Pavelic, osnivac i vodja ustaskog pokreta i poglavnik NDH bio je Bunjevac, rodjen u Bradini, a poreklom iz Suvog Dola. Bunjevci su pravoslavni Srbi koji su pre vise vekova presli u katolicanstvo, deo ostao u Lici, deo presao na sever Backe i Baranje. Da nastavim sa nabrajanjem? Ne znaci da su svi konvertiti losi ljudi. Mnoge je muka na to naterala. Ali mnogi od njih se zele dokazati u novom ruhu i sredini.
Proffa
Kad se jis malo vratimo u nazad, vecina Srba, vodi poreklo od Turaka...Ako se toga seti Erdogan, bice po Srbiji mnogo dzamija...
Radenkovic Milivoje - Prvi deo
Pricate o konvertitima. Da li ih ima? Ko su? Pa evo, konkretno. Da nabrojim samo nekoliko i pozitivnih i negativnih primera. Rudjer Boskovic, jedan od ponosa Hrvatske cija je slika krasila novcanice i postanske marke Hrvatske (i NDH i ove sadasnje) bio je Srbin koji je presao u katolicanstvo. Njegov otac je bio Srbin pravoslavac, trgovac, a njegov deda pravoslavni svestenik. Maks Luburic je bio Crnogorac (otac Crnogorac, majka Hrvatica), presao u katolicanstvo i pokazao se kao upravnik Jasenovca
Сељак
Никад не чух за словеначки, хрватски, бошњачки, црногорски, македонски, албански или мађарски свет.
Luis
Nemojte se kriti iza skuta "naroda", jer je takva retorika i dovela Srbiju u ovo jadno stanje. Nemam ništa protiv da naučite lekciju još jednom.
Petar
"Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika?". Suvišno pitanje. Srbija ima svoje međunarodno priznate granice i to je to. Nema se tu što više ni dodati ni oduzeti.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.