Уторак, 28.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, антрополог, књижевник и синеаста

Уплашен и фрустриран човек постаје агресиван

Ријалити програми су својеврсна антрополошка лабораторија у којој се ескалацијом вербалне и физичке агресије, огољеног егоистичког и неморалног понашања, показују последице суспендовања важећих правила културе
(Фото приватна архива)

Из сваке области којом се бави, а то су антропологија, књижевност и филм, Бојан Јовановић има нове књиге. Његово дело „Агресија и култура”, недавно је објавила кућа „Дата статус”. Завод за уџбенике и „ХЕРАеду”, штампали су његову песничку књигу „Долазеће доба”, а Дом културе „Студентски град” је издавач његове књиге о филму и алтернативном филму „Негована дивљина”, која је увод у поетику алтернативног филма. На овогодишњем фестивалу у Оберхаузену приказан је и његов филм „Празник” (из 1983. године). Изабран је као значајно дело за ретроспективни програм „Перформативни гестови – заједнички јавни простор”, а у склопу настојања да се редефинише концепт солидарности. „Негована дивљина” занимљива је у контексту другачијег односа према елементима културе и природе као могућности стваралачке обнове света. „Идеја Љубомира Мицића, покретача зенитизма пре тачно једног века, о варварској обнови света коресподентна је са мојом тезом о дивљини као основи алтернативног и сваког аутентичног стваралаштва”, наглашава наш саговорник.

 Ако култура ограничава испољавање нагона, па и агресије, у каквим условима долази до прекомерне заступљености агресивности у једном друштву и у породици?

Те услове једноставно карактерише недовољно и суштинско присуство културе која васпитним и образовним средствима омогућује формирање појединаца као здравих и морално одговорних личности. Важна, дакле, у процесу индивидуације појединаца, правила културе су битна и за одржавање њиховог културног статуса и одолевања искушењу непримереног испољавања нагонских тежњи. Неизграђеност ефикасних механизама за спречавање таквог понашања, доводи друштво до сталног суочавања са проблемима прекомерне агресивности. Ријалити програми су својеврсна антрополошка лабораторија у којој се ескалацијом вербалне и физичке агресије, огољеног егоистичког и неморалног понашања, показују последице суспендовања важећих правила културе.

Шта је у основи људског бића претежније, воља за моћ или воља за зближавањем, односно да ли је човеку ближе то да влада или да воли?

Уколико се оцењује снага те воље, онда у човеку преовладава тежња ка моћи, због које се често и одриче оног другог важног принципа свог доказивања везаног за остварење блискости са другим. Од жеље да воли, често је јача његова потреба за моћи због које се и служи разним стратегијама самообмањивања. Зарад моћи и потребе да влада, он изневерава себе и вара најближе, раскидајући пријатељства, сродничке и љубавне везе. Веома су ретки појединци који због искрене љубави одоле искушењима моћи и њеним негативним последицама. Показује се, међутим, да након остварења воље за моћи, човек увиђа илузорност њеног материјалног оличења израженог богатством, које је стицао у тежњи да њиме докаже свој значај. Тада открива да су у животу највредније успомене из доба када је могао да гаји искрена пријатељства и да воли.

Да ли је агресиван човек у ствари човек страха и како функционише принцип жртвеног јарца?

Иако се лако препознаје, страх је сложено и амбивалентно осећање које пред опасношћу и претећом агресијом не само да нагони на бекство већ и мотивише одбрамбену агресивну реакцију. Уплашен, анксиозан и фрустриран човек постаје агресиван, а свако спречавање појединца или колектива у задовољењу њихових потреба подстиче агресивно понашање. Међутим, како су прави узроци опасности и фрустрације често недоступни, активирана негативна одбрамбена енергија се помера и ослобађа на доступном објекту, особи или жртви. Изабрана жртва оличава узрочника актуелних или потенцијалних невоља, па је њено ритуално убијање био начин изласка из кризе или превентивна мера да до ње не дође.

Када култура изгуби снагу да подсредством својих институција преобликује чланове друштва, онда се немогућност одржавања постојећег обрасца и стандарда исказује њиховом регресијом, један је од ваших закључака. Да ли је и у друштву, као и у појединцу, тако да ако не напредује, ако не креира, онда пропада и постаје деструктиван?

У сваком друштву, као и у сваком појединцу, због репресивне стварности ствара се и одређен негативни набој који непреображен или неослобођен доводи у питање њихово функционисање. Архаичне и традиционалне заједнице су се периодично ослобађале тог негативитета празничним обредом током којег је привремено суспендовано важење културних правила и, као у каквом сну, допуштено природно понашање. Када противречности савременог друштва нарасту, онда се немогућност њиховог адекватног решења исказује и кризом културе која се у дугом трајању претвара у културу кризе и постаје уобичајена патологија културног живота. Регресивни у односу на некадишње културне стандарде, патолошки облици тог живота постају онда нормални. Негативне последице криза само наглашавају једну давну истину о нужности сталног развоја. У контексту непрекидних животних промена, уколико не напредујемо можемо само краткотрајно да будемо на достигнутом нивоу, јер онда неминовно назадујемо и пропадамо како материјално тако и социјално, духовно и морално. Не постајући бољи, нужно постајемо гори, непродуктивни, деструктивни и самодеструктивни.   

Ваш однос према алтернативном филму је и однос према ониричком, као и према једном дивљем и некултивисаном свету. Како овде схватате однос агресије и „дивљине”?

За разлику од негативног испољавања у деструкцији, човекова агресивност је као биолошка енергија и чинилац креативног преобликовања стварности и стварања нових светова. Иако засновано на доживљају снова који нас враћају природној, дивљој и некултивисаној реалности, ониричко искуство је знатно шире и подразумева не само спонтану несвесну креативност док спавамо већ и свесно коришћење имагинације у стваралачке сврхе. У односу на рационалну симулацију снова у официјелној кинематографији, алтернативни филм исказује своју ониричку димензију налик стварном сну као непредвидиву креативност изван постојећих драматуршких правила и клишеа и доказује могућност уметности филма у дивљем стању. У том смислу је агресивност средство ослобађања фрустрирајућих правила и конвенција везаних и за рецепцију садржаја агресије у официјелној продукцији.

Не постоји чврста граница између стварности и надстварног ни у вашој поезији. Шта се налази између?

Одређен као биће које стално помера границе, човек је као стваралачко биће у средишту стварног и надстварног света. Независно од тога колико смо тога свесни, он је као такав и тематизован у поезији у којој се и огледа суштина креативности, као стварања оног што до тада није постојало. Релативизујући значај стварног света, откривамо могућност његовог тумачења и промене у контексту формирања једне другачије реалности. Фикционализацијом фактичког, упечатљив доживљај и искуство фикцијског постаје релевантна духовна и психичка чињеница. Зато и не изненађује како савремена технолошка реалност виртуелног света у потпуности преображава понашање, културу и идентитет данашњег човека.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Olivera Purić Bo
Gospođo Vulićević, imam pitanje za vas koje se ne odnosi na ovaj tekst. Pomenuli ste negde fr. fotografa Robera Duanoa (Robert Doisneau) u istoj transkripciji koju i ja koristim za njegovo ime na srspskom jeziku. Međutim, izvesna Tamara Valčić nas je obe nazvala diletantkinjana i ‘da idemo da se obrazujemo’ jer je taj fotograf Doano i nikako drugačije. Molim vas da mi pošaljete odgovor na email, ili gde hoćete, kako ste došli do Duano, pretpostavljam isto kao i ja, po sluhu! U sledećoj poruci…
Ja
Prelep razgovor, uživanje je bilo čitati ovaj tekst! Hvala.
BOŠKO TOMAŠEVIĆ
Veoma dobra pitanja, sjajni, analitički odgovori. Krajnje koristan intervju. Pojam "negativne divljine" ima valjane izglede da postane jedan od veoma značajnih pojmova u savremenoj antroplogiji.
perica jovčić
Uplašen i frustriran čovek. Dobra samoanaliza. Mogućnosti preskromne, a ambicije pregoleme. Avaj!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.