недеља, 20.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Волео бих да ме поједу наши а не амерички црви (1)

Од како су белци отели земљу Индијанцима, несрећници из целог света похрлили су ка обећаној земљи. Многи су дошли привремено, надајући се брзој заради и повратку у завичај, а остали су заувек. Америка их је преварила, прво узела душу а онда и кости.
Фото Пиксабеј

У првом судару са Њујорком придошлица се осети збуњено, изгубљено, као да гледа у велики калеидоскоп. Дешавају се чуда која човек тешко може и да спази и  разазна, ал' чим склони око са окулара, сурова реалност га продрма, јаче него струја од сто волти.

Људи са других крајева света често мисле да само богати живе у њему, да вас чека раширених руку и да црнци нападају на сваком кораку. Ништа од тога није истина.

То је чудан град где се на свега стотињак метара могу видети и осетити огромне разлике. Паралелни светови. По улицама се „сударају” имућни власници небодера са сиромашним без игде ичега. И не љуте се једни на друге. Али, не препоручује се да „турате нос” где не треба.

Све се мери кроз папирну зелену новчаницу. Сваки становник је изваган без грешке и смештен тачно где припада. Хиљаде милионера и стотине билионера надмашује армија бескућника. И има места за све.

(Пиксабеј)

Њујорк зна да удари к'о маљем, за двадесет четири сата душа зна да узлети до небеса и падне до помисли на самоубиство. Данима се препуним булеварима може глуварити, гурати и смешкати без изговорене речи. Навече кад се светла погасе и останете сами, душа заболи. Због тога је можда најбољи савет за овај „град над градовима” да никада не будете сами.

Пролазници на њујоршким улицама, последњих дванаест месеци, баш су се проредили. Чудна пошаст ударила у срце „јабуке”. И не пушта. Црв звани корона нагризао срце, узео душу, живот, лепоту, радост. Све.

(Пиксабеј)

Никад мање 'бизнисмена`, туриста, сецикеса, уличних мађионичара, продаваца магле, ноћобдија... Па, ни земљака.

„Изгубили смо више Њујорчана за годину дана од короне него у Другом светском рату, Вијетнамском, урагану Сенди и нападима 11. септембра заједно”, подсетио је на годишњицу почетка епидемије.

Њујорк је најтеже погођен овим вирусом. За годину дана највећи град Америке је изгубио 30.258 становника.

Пролеће је напокон победило ледене ветрове над реком Хадсон. Између небодера пробијају се „зубати” сунчеви зраци до широких булевара, начичканим продавницама као јагоде на грозду маслачка.

И све је некако живнуло. У ваздуху се осећа радост, узбуђење, неки чудан мирис. На улицама више шетача, углавном „домородаца”, мада има и туриста са њиховим препознатљивим изгубљеним погледима. Жути таксији јурцају „горе доле”, трубећи на сваког шетача. Бахати бициклисти шпартају по средини, не хајући ни за кога. Ипак, најживље је у парковима, на зеленим површинама. Дрвене клупе, од Кипа слободе па до Централног парка, за час се напунише старим пријатељима без крова над главом.

Друштво им праве пензионери, поспани радници из ноћне смене, тинејџери на ролшуама, шетачи кућних љубимаца. Изврнути на леђа, отворених очију и раскопчани до појаса бескућници се „боре” да им не промакне ни један зрак сунца. 

(Пиксабеј)

„Не памтим овакво време а памтим дуго”, каже деведестједногодишњи господин Смит, са уникатним доњоградским акцентом док је са осталим Њујорчанима на Петој авенији прослављао победу у Другом светском рату. Лаганим кораком, са штапом у руци и маском преко уста, изашао Џон да протегне ноге и надише се свежег ваздуха.

„Цео живот сам провео у овом граду. Нагледао сам се свакаквих чудеса, надживео тринаест председника Америке, више од двадесет градоначелника Њујорка, Синатру, Касјуса Клеја, Кореју, Вијетнам, Хладни рат, одлазак на Месец, 11. Септембар, али овако време не памтим.

Питам га да ли за нечим жали.

„Не. А да могу почети од почетка, више бих сањао а мање спавао”, одговара и објашњава да Њујорку дошљаци, нова крв, продужавају живот. Чине га лепшим, богатијим, издржљивијим.

Од како су белци отели земљу Индијанцима, несрећници из целог света похрлили су ка обећаној земљи. И из наших крајева одлазили су авантуристи, мисионари, дубровачки морнари. Свакојака сиротиња са целог Балкана жељна посла. Преко Калифорније су улазили у Тексас а потом се ширили ка континенталном делу Аризоне, Јуте, Неваде, Пенсилваније...

Где год је било послова на њивама, у рудницима, железарама, изградњи пруга.  Свугде. Поред националних удружења и цркава почела су да ничу и српска гробља. И брзо су споменици надбројали живе.

Многи су дошли привремено, надајући се брзој заради и повратку у завичај, а остали су заувек. Америка их је преварила, прво узела душу а онда и кости.

Остало је записано да је Ђорђе Сагић, полуслепи Војвођанин, био први насељени Србин у Америци.

„Године пролете док си лупио дланом о длан”, подсећа осамдесетоједногодишњи академски сликар Мирко Савкић, који је скоро заборавио кад је последњи пут био у завичају.

(Пиксабеј)

Добровољно је удобну професорску столицу и сликарско платно заменио молерском четком. На зидовима његове куће нема ни центиметра слободног простора. Свега ту има, од избледелих фотографија, малих и великих успомена, затим старих новина, ципела у којима је дошао у Америку, исцепаних кофера, разбацаног алата и „тоне” конзерви.

Мирко је многима помогао, куће им правио, станове докупљивао, рачуне и дугове отплаћивао. И на крају остао сам, стар и заборављен.

Ал', не жали се на судбину:„Све иде својим током. Стижу године, стари се. Нема љутње. Окружен свим овим, осећам се некако сигурније”, признаје невољно.

„Сањате ли о повратку”, питам га стидљиво.

„Кад сам стигао, годину дана нисам скидао „шимике” ципеле, надајући се повратку. И што сам се више двоумио више сам био у дилеми. Сутра ћу, сутра, сутра и прође живот. Сад, кад се живот приближио крају, волео бих да ме наши црви поједу уместо америчких”.

Вукан Вучић дошао је ову велику земљу „на време”. Остварио је завидну универзитетску каријеру. На престижном Пен универзитету годинама је студенте подучавао техничким дисциплинама. Више од деценије је и дописни члан српске академије наука и уметности.

Умалом градићу Медиа, на периферији, наш академик проводи пензионерске дане у пространој кући и не сања о повратку. Далеко од градске вреве, поред запуштене железничке пруге, друштво му праве срне, ретке птице и дивље патке.

„Долазак у Америку ми је била најпаметнија одлука у животу. Све што имам остварио сам овде. И да се поново родим не бих се двоумио ни трена. Дошао бих првим авионом”, прича Вукан.

На питање да ли му, ипак, недостаје родна груда, завичај, пријатељи, одговара: „Не! Можда понекад. Овде ми је све, жена, ђеца, унуци, пријатељи, познаници”.

 

Марко Смиљић, Њујорк

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

 

Коментари31
2964c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Leo
Dušan , car Srba, kakvi crni Albanci Bugari i Grci.....ko je to bre izmislio?
Fofana
Tužno je što ove tekstove predstavljate kao autentične, dakle, od ljudi koji ih pišu negde iz belog sveta. A konkretno ovaj i ovakav tekst može da napiše svaka pismenija i obrazovanija osoba sedeći negde u Beogradu, Čačaku, Zaječaru ili Nišu, a da nikad nije kročila na američko tlo. Ovakvih opštih mesta i priča ima na hiljade.
Dusan Jolovic
Ja sam jedna od osoba koja zivi u inostranstvu i koja ponekad posalje tekst za ovu rubriku. Tekstovi koje sam poslao su objavljeni, tako da je ova rubrika verodostojna. Nemojte sve gledati iz negativnog konteksta, niko ne salje tekstove da bi se hvalio, nego da ljudima koji citaju "Politiku" predstavimo na veran nacin kako zivot tece u nekim drugim stranim drzavama u kojima smo igrom slucaja, ili prosto nasom zeljom i namerom, zavrsili i gde zivimo, radimo, i stvaramo porodicu.
Aotearoa
Zorana vam je dobro odgovorila, iako vas maliciozan komentar ne zasluzuje odgovor vec ga treba jednostavno ignorisati !
Прикажи још одговора
gost
Slazem se, da su zemlju oteli indijancima, isto je tako i u Australiji, ali da to nisu radili, mi dosiljaci ne bih ni bili ovde i tamo. Sto se tice nasih zajednica, pomogle su nastalgicarima, ali, toliko i odmogli onima koji su ceo zivot slusali, zasto su oni napustili svoju zemlju, i tako docekali staros, pogotovo, ako su sprovodili po kafanama, radi nastalgije. Ja bih sve ponovio, jedino bih manje zavicaj posecivao i trosio, bezpotrebe, kao tamo ce biti bolje, ako si dobar, svagde je dobro, a
@gost
Kako se blizi kraj rodna gruda vise vuce. Bogatstvo, novac, karijere postaju pomalo "besmislene". Ne treba coveku puno.
gost
Svi koji su se uhvatili posla, kada su dosli u inostranstvo, ostaju pri svojoj svesti, nabolje je tamo gde si fameliju gradio, a ipak stekao sa svojim rado, je najbolje, to zavicaj je samo masta, za dobre radnike je najbolje gde mu je uza familija.
dr
Lepa prica. Hvala Vam Marko
Marko
Nema na cemu gospodine "dr". Hvala Vama sto ste nasli vremena da je procitate. Prica je iznenada prekinuta, to jest, podeljena na dva dela pa je malo izgubila na ljepoti? Al' nema ljutnje. Prvi deo sam posvetio "pobednicima" a drugi "gubitnicima". U sledecem nastavku bice reci o jednom nasem "gubitniku" iz Posavine. Nekako sam vise fasciniran sudbinama "gubitnika" iz podzemnih njujorskih metro stanica nego "pobednicima" sa Menhetna. Mada sve to moze biti relativno. S postovanjem, Marko.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља