Среда, 28.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Срби у Лескови решени да остану на вековним огњиштима

У овом засеоку на западним обронцима Копаоника некада је било 250 житеља, домаћинства су имала по 20 крава, по више од сто оваца, а скоро сви мушкарци су радили у руднику Бело брдо
Марко Милосављевић пред новом кућом, на којој се виори српска тробојка (Фото: Б. Радомировић)

На западним обронцима Копаоника, на 24. километру од Лепосавића, на другом километру од насеља Бело Брдо, угнездило се село Црнатово.

Некада се село звало Белатово, а име је променило кад је 12 мушких глава из села страдало од руке Турака који су село завили у црно.

До 1953. године, Бело Брдо је припадало централној Србији, а онда су тадашње власти решиле да га припоје Космету. И данас многи су незадовољни због ондашње одлуке.

У заселку смо Лескова, а на само пар километара даље је Панчићев врх, који се још белио под снегом.

На надморској висини од преко 900 метара беше пукао врео дан, а до куће Зорана Милосављевића, радника „Србијашуме”, стижемо излоканим путем, на моменте толико стрмим да је лако замислити како теренско возило завршава у амбису.

Зоран живи од минималца са супругом и троје деце, која су на факултету. Он и брат су остали у Лескови где су рођени и где су Милосављевићи већ вековима. Тог дана су имали посебан разлог за славље.

– Ово је први српски политичар који је дошао у наше село – говори Зоран, планинац, показујући руком на Петра Петковића, директора Канцеларије за Косово и Метохију, којег је цело село дошло да поздрави.

Канцеларија за Косово и Метохију дала је 650.000 динара да Зоран догради кућу, да надогради још соба на делу старог дома који је још његов отац саградио.

Сељани уз Петковића дочекују и Горана Ракића, првог човека Српске листе, Зорана Тодића, председника општине Лепосавић, и бројне чланове тима из Београда, Косовске Митровице и Лепосавића, онако како традиција налаже – с погачом и сољу.

Девојчице су одевене у народну ношњу, пристигли сељани свечано обучени!

Ово је за њих посебан дан!

– Држава Србија је дошла код нас. Јесмо ми Срби с Космета у Србији, али сада нам је, како се код нас каже, држава дошла на ноге – у даху говори Зоран, док му деца Мирко (24) и Милена (22) уводе госте у кућу где је, како домаћинима и доликује, сто богато постављен.

У дворишту, под тремом, гости за другим столом.

Разлетели се домаћини, родбина, комшије, да угосте придошле.

„Сви се данас радујемо. Нама је најбитније да Београд мисли на нас. А, ево, дали су ми новац да доградим кућу. Ми одавде не идемо. Овде сам ја рођен, овде смо изродили троје деце, још да се запосле”, казује Зоран и додаје да је и када је радио у Зубином Потоку, на другом крају северног Косова, свако вече хитао кући, а ујутру у цик зоре, поново ка Колашину.

Милосављевићи се баве сточарством и пољопривредом. Засадили су башту подно куће, а у стрмини наспрам ње пружила се ливада на којој ће тек у јулу да падну први откоси.

Планина је то, ту се коси касније. Некада се овде жњело српом. Од ране зоре до мрака, али тек онда пошто би други сељани доле, ниже, где је питомије, сакупили и оврли раж, јечам, који на овим висинама успевају.

Везани су ови планинци за своје село, за свој крај подно самог Копаоника, иако је реткост видети да у оваквим врлетима још има деце школараца. И студената који не желе да оду одавде.

Некада је овај заселак имао 250 душа. Сад тек 22, међу њима шесторо деце која пешаче по сваком времену до школе у Белом Брду.

Овде зиме трају и по неколико месеци, а снег копни тек почетком маја. Као и у свим планинским селима и у Лескови је пут највећи проблем.

Кад крену зимске мећаве, снежни намети досегну и по неколико метара, па су ови планинци недељама одсечени од света.

А за намирнице и код лекара одлазе у Бело Брдо. Силазе у Лепосавић, али и у Косовску Митровицу, до које има више од 50 километара.

– Први сам званичник Владе Србије који је посетио ово село. Зорановој породици смо помогли у грађевинском материјалу у вредности од 650 хиљада динара да заврши породичну кућу. Испуњено је још једно обећање председника Александра Вучића о исплати новчане помоћи, а ова породица ће добити 900 евра, што ће јој и те како значити – рекао је Петковић окупљеним мештанима у дворишту Милосављевића. Пренео им је и поздраве председника, уз речи: „Ваше је само да се борите и да останете овде.”

Обрадовали су се сељани и речима Зорана Тодића, првог човека општине Лепосавић, да ће организовати мобилни медицински тим, који ће најмање једном у 15 дана долазити не само у ово село већ и у сва, а посебно рубна села у лепосавићкој општини.

Под хладом смо шљиве у самом дворишту, док нам Мирко, Зоранов син, леп, висок младић прича да је завршио за инжењера рударства и да су му остала два испита на мастер студијама. Вредан планинац, мало-мало па прекида разговор, да би се нашао при руци оцу, мајци, сестрама и стрицу, како гостима не би шта недостајало за столом.

На новој кући, нова српска тробојка. Поставили је тог јутра.

– Захвални смо држави на помоћи. Ја студије приводим крају, а све време сам путовао у Косовску Митровицу на факултет. Навикао сам на своје село, а могао сам да станујем тамо у граду, у Митровици, где студирам. Могао сам да будем у студентском дому. Али веже ме ово овде, а и све време размишљам да ли ће моји без мене моћи све да постигну.

Под хладом дрвета и Сузана Томић (18) и Јелена Милосављевић (19), тек стасале девојке. Планирају студентски живот. Једна ће у Врњачку Бању, друга ће у Лепосавић на Учитељски факултет.

Селом одјекује граја коју праве десетогодишњи Јован Милосављевић и његов четири године млађи другар Матија Рилановић. Јуре се, подврискују, док им сељани говоре да се смире, гости из Београда су дошли.

Намах нам би жао ове деце која као укопана стадоше.

Ту је и Радунка Томић (51), која са мужем, сином и кћерком држи око 14 хектара земље, што под шумом, што у ливадама, а подоста и обрађују.

Вели да има две краве. Имају овде домаћини и по шест грла крупне стоке. Некада однесу сир и кајмак на пијацу у Лепосавић.

У селу су некада домаћинства имала по 20 крава, по више од сто оваца.

Одавде су мушкарци углавном радили у руднику „Бело брдо”, скоро сви. И супруг Горице Вукадиновић (57), Зоранове рођене сестре, био је јамски радник, рудар. Страдао је на послу.

– Муж ми је као педесетогодишњак страдао у јами, а у руднику су погинули и његов дед и стриц. Ја радим у Флотацији, у Лепосавићу, а запослили ме пошто ми је муж страдао. Син ми нигде не ради. Кажу ми, обијала сам многа врата, да има посла, да буде рудар. Не, рудар неће да буде. Доста нас је трагедија задесило. У јаму вала неће ићи, па макар не имао хлеба да једе – говори ова стамена планинка, док дубоко газимо у сумрак.

Чусмо како у даљини нека жена растерује јастребове. У пару лете над селом. Надлећу, вребају живину.

Враћамо се истим излоканим путем. Обећано је да ће машине стићи, да ће шут бити поправљен и попуњене све оне урвине преко којих се једва и пешке иде.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

marko kraljevic
poruka je inace stigla iz bg, nemaju kad da odu jer su "zaposleni" na izmisljenim radnim mestina, kao clanovi "stranke"
EvGenije
Te 1953. su srpski komunisti prebacili u sastav Kosova i Metohije 58 naseljenih mesta. Izgleda da Srbija nije imala veće neprijatelje od srpskih komunista.
Miliana
Evgenie!!! Tacno tako. Zivela sam tamo I Za sve su krivi nasi srbi koji su pravili “ bratsvo/jedinstvo u koje su samo srbi verovali , a ostali ostvarivali svoje ciljeve
црна петокрака
To што машине нису никад стигле и те како има много везе с тим што је становника десет пута мање ... У селима широм Србије, не само у том.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.