Понедељак, 02.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Лингвистика између законске и родне равноправности

(Фотографије Анђелко Васиљевић)

Одавно један закон усвојен у Скупштини Србије није изазвао толико негодовање стручне јавности као недавно проглашени Закон о родној равноправности. У овом тексту преносимо други део разговора са еминентним стручњацима вођеним у нашој редакцији, а први део смо објавили јуче на сајту „Политике”.

У приручнику се нуди и могућност избора, попут: антрополошкиња/ антропологица, дефектолошкиња/дефектологица, микробиолошкиња/микробиологица, педагошкиња/педагогица... Али, може само еколошкиња, кардиолошкиња, метеоролошкиња, а не и екологица, кардиологица, метеорологица. Зашто?

ЈОВАНКА РАДИЋ: То није избор, већ присила да доследно користимо један од облика скованих по „логици” идеологије, а не по логици језика. Ми у дубинским слојевима свести имамо механизме који одлучују о томе који ћемо суфикс употребити. Колебања се јављају кад се адаптирају туђе речи, или кад се игра с језиком – што феминисти и чине. Облици типа учитељица, докторка, професорка су нам „нормални” зато што са женама тих професија сви улазимо у личну интеракцију. Као све друго, наша свест класификује и занимања: доктор обухвата све специјалности у области медицине, нпр. хирург, интерниста, вирусолог, а професор сва универзитетска звања. За студента је и асистент „професор” – обраћа му се са професорка / професоре, не са „асистенткињо” или „асистенте”.

ВИКТОР САВИЋ: Из овог приручника ми видимо да је циљ да се кроз баналну интервенцију, то јест кроз увођење фемининатива, у језику спроведе „родна равноправност”. Ти фемининативи су углавном као мету узели именице такозваног општег рода, које означавају професију, занимање и томе слично. Ми кад узмемо овакве две именице – ватрогасац и колега – у граматичком смислу речи, оне припадају различитим врстама промене. Именица ватрогасац изгледа као типично мушког граматичког рода, а именица колега понаша се као да је именица женског рода. Међутим, обе су општег рода. Оне су, заправо, у принципу неутралне на род, то јест, кад се каже „колега”, као и „професор”, ви увек мислите и на једне и на друге. Кад се каже „студент”, мисли се и на једне и на друге. Сва ова лексика о којој ми говоримо наступила је у последњих стотинак година, када је интелектуализација српског књижевног језика, између осталог, ишла ка неутрализовању разлика. Ово сада је велико враћање уназад и озакоњење поларизације какву ни друштво ни језик нису желели да створе. Дакле, ово је једна изразита банализација, вулгаризација, урушавање језичког система, потирање језичког развоја. Манифестација потпуног неразумевање језичког развоја, језичке структуре, неразумевања како језик функционише.

ЈОВАНКА РАДИЋ: Мислим да је проблем настао откад смо се почели бавити језиком на рационалан начин. Језик ирационално јако лепо функционише јер га дубински механизми контролишу. Зато сада и они који се не баве језиком слуте да овде постоји неки проблем, дубљи од оног „пара ми уши”, али се полако навикавају. Данашњи политичари, верујући да ће тако придобити женски део бирачког тела, редовно кажу „грађани и грађанке”. Намеће се питање шта они мисле о женама?

Зар није легитимно да се и у равни језичке форме пошаље политичка порука, тим пре ако је мотивисано жељом да се истакне антидискриминаторни став?

ВИКТОР САВИЋ: То „грађани и грађанке” јесте дискриминација. Не покрива средњи род, не обухвата оне који се не осећају ни као грађани ни као грађанке. Треба да се користи такозвана именица општег рода – грађани. Све друго је, у ствари, дискриминација и обична политика.

Употреба „родно осетљивог језика” директивно је прописана и у уџбеницима, наставном материјалу и другим облицима образовно-васпитног рада. Какви проблеми се могу очекивати на том пољу?

ВЕСНА ЛОМПАР: Прво, шта овај закон значи за професоре и наставнике у школи? Да ли ће и они морати, обраћајући се ученицима на часу – пошто је то део образовно васпитног рада – у сваком тренутку да се преслишавају да ли су поред именице мушког рода ученик употребили и именицу ученица, да ли је оправдано да користе именицу мушког рода ђак, јер не знам како би гласио аналогон женског рода? Друго, да ли се обавезно коришћење родно осетљивог језика односи на уџбенике који ће се тек писати или ће се нова правила ретроактивно примењивати? Да ли ћемо све постојеће уџбенике морати да „ретуширамо”, да их „преводимо” на „родно сензитивни језик”? И које ће тело оцењивати да ли је неки уџбеник доследно применио такав језик? Додаћу нешто из властитог искуства, пошто се од 2005. бавим писањем школских уџбеника. Још тада је постојала препорука да се родно сензитивни језик користи у уџбеницима. То је значило да треба мењати уобичајено обраћање ученику на почетку књиге попут: „Драги учениче, савладао си градиво шестог разреда, сада те чекају нови изазови.” Деценијама ово никоме није сметало. Према препорукама „родно осетљивог језика” ово обраћање гласило би овако: „Драги учениче / драга ученице, до сада си савладао/савладала градиво...” Да реченица не би била овако трома, као аутор била сам доведена у ситуацију да одустанем од личног обраћања ученику. Уместо „о овој појави учио си прошле године”, прибегла сам формулацији у којој нема директног обраћања: „о овој појави било је речи прошле године”. И колико још има оваквих случајева у којима је све доведено до апсурда! На пример, како ће гласити реченица „Ако решиш овај задатак, доказаћеш да си прави језикозналац”? Можда овако: „...доказаћеш да си прави језикозналац / права језикозналка”. Овим законом аутори уџбеника су у позицији да више размишљају о форми родно осетљивог језика него о садржају онога о чему пишу. А постоје много битније ствари о којима треба водити рачуна у уџбеницима, као што су дужина реченице, да ли су ученику познате све речи, шта на одговарајућем узрасту може да разуме...

ИСИДОРА БЈЕЛАКОВИЋ: Једно од кључних питања јесте дефинисање „родно сензитивног језика” и прецизно одређивање његових граница. У Закону се наводи да је то „језик којим се промовише родна равноправност жена и мушкараца”. Ако говоримо о језику, онда се Законом обавезујемо на системске измене у језичкој структури у целини, а не само у једном његовом домену. Другим речима, ако се говори о родно осетљивом језику, онда та „родна осетљивост” мора да се одрази на све домене језичке структуре – морфологију, дериватологију, синтаксу, организацију текста. Не само на законску облигаторност приликом употребе одговарајућих форми именица којима се указује на особе женског пола. С друге стране, уколико говоримо о „родно осетљивом језику”, онда се отвара питање потенцијалне дискриминације и особа мушког пола: да ли су они дискриминисани ако се о њима говори као о „странкама”, „муштеријама”, „присталицама”… јер су то именице женског рода? Шта ћемо са именицом лице, која је средњег рода? Да ли ће она нестати из структуре српског језика јер је родно неутрална? Оваквих питања има веома много, а текст Закона не нуди прецизнија објашњења. Коначно, изузетно је важно водити рачуна о томе да се наше друштво мења и да у блиској будућности можда нећемо говорити само о мушком и о женском роду као о друштвеним групама. Могуће је да ће законом бити озваничене и друге родне групе, као што се то дешава у свету. Преводиоци су већ сада у проблему, а сви ћемо се тек суочити са општим језичким хаосом уколико представници других родних група буду такође инсистирали на својој језичкој препознатљивости, јер им Закон то омогућава.

АНА МАЦАНОВИЋ: Проблем је што је употреба „родно осетљивог језика” овим законом обавезујућа и што су за непоштовање прописане казне. Када нешто санкционишете, морате да успоставите јасна правила игре. Мене заиста занима које су то карактеристике и обележја „родно сензитивног језика”, односно његове неупотребе, на основу које се може изрећи санкција.

ВЕСНА ЛОМПАР: И ко ће то процењивати.

ВИКТОР САВИЋ: И за које језике, осим српског, у нашој држави има их веома много...

АНА МАЦАНОВИЋ: Е видите, овакви проблеми се јављају јер је политика потпуно игнорисала језичку струку. А доноси се закон чији се један део тиче језика, и то не једног дела језика, него језика као система. Стандардни језик је систем уређених правила, и он онима који га говоре пружа различите могућности, наравно, уз поштовање законитости тог језика. У већем делу јавности и медија, све је сведено на причу о социјалним фемининативима. А то није суштина родно осетљивог језика, и не би требало да буде.

ВЕСНА ЛОМПАР: Поред уклопљености у творбени систем, један од параметара за прихватање неке форме јесте њена устаљеност. Дакле, нешто може бити изграђено у духу српског језика, али, ако није устаљено у комуникацији, та реч неће опстати. А да би се нека реч усталила, неопходно је да постоји потреба за стварањем те речи. Тако ће се, на пример, преводитељка вероватно с временом усталити, али пешакиња неће.

ВИКТОР САВИЋ: Сада долазимо до тачке да поларизација која се спроводи у ствари наводно захтева уравнотеженост мушког и женског пола. Тако да ће следећа фаза бити вештачко прављење нечег што бих условно назвао маскулинативима, као што имамо фемининативе. Рецимо, ја нећу више да будем особа, хоћу да будем „особ”, хоћу да будем „муштериј”, разумете. Такве врсте избора, дублети и триплети који се нуде у којекаквим приручницима, који су, морам да кажем, тривијалног карактера, воде у хаос, урушавају језички систем. Нико разуман у овом друштву то не може да прижељкује. Не може да жели урнебес и спрдњу на рачун језика. И друге националне заједнице у нашој земљи које се користе српским као језиком комуникације то не могу да желе, јер нико неће знати тај новосковани језик.

ЈОВАНКА РАДИЋ: Закон о родној равноправности је чисто идеолошки, озакоњење идеологије. Ту нема места за српски језик. Ни за мађарски, ни за ромски, ни за албански, ни за један језик.

ВЕСНА ЛОМПАР: А може се десити да је посреди уобичајени политички маневар „намећемо више, а бићемо задовољни да добијемо и мање”. У конкретном случају, можда су предвиђени одређени уступци уколико се јединствено и снажно као струка успротивимо усвојеним законским решењима. Можемо и то очекивати.

ВИКТОР САВИЋ: Нека раде што сматрају да треба, али нека оставе језик на миру.

ИСИДОРА БЈЕЛАКОВИЋ: Ми доносимо закон којим се уноси хаос у језик, у тренутку када се србистика и српско друштво суочава са огромним проблемом не само функционалне неписмености него и полуписмености, или фундаменталне неписмености, чак и међу високообразованим становништвом. Уместо да се држава фокусира на то како да реши те проблеме, добијамо закон који нарушава систем у целини, који ствара нови језик. Да ли ће српски језик уопште и даље постојати, ако промене буду системске?

Ако смо стигли до питања опстанка српског језика, онда је супротстављање овом закону одсудна линија одбране. Шта у том смислу струка намерава да предузме?

ИСИДОРА БЈЕЛАКОВИЋ: Одбор за стандардизацију српског језика донео је одлуку која се завршава реченицом да је „неопходно да Уставни суд прогласи овај закон неуставним”. У Матици српској ће крајем јуна бити организован округли сто, на којем ће учествовати најеминентнији стручњаци не само из србистике него и из других научних дисциплина и на којем би требало да се одлучи о даљим корацима.

ВИКТОР САВИЋ: Читава једна струка је у застоју, србистика је у застоју зато што мора да одговара на насртаје којима је изложена. Ми се бавимо последњих месец дана проблемом који су нам направили људи изван струке. То је крајње неодговорно понашање, не само према једној науци него и према њеном предмету, који припада свима нама као културно добро првог реда. То је неодговорно понашање према сопственом народу. Српски језик је рањен, у последњих 20 година доживљава страховито урушавање због небриге целог друштва и свих који су институционално одговорни. Ми у школском систему имамо небригу према српском језику. То мора да се исправи. Сада је тренутак када ми свом народу морамо да се одужимо за то што нас је школовао, да јасно кажемо: Ми се бавимо науком, а ко неће да се бави науком, него хоће да спроводи диктатуру идеологије у оквиру науке, на пример они који су аматерски ушли у област србистике из неке од страних филологија, нека се бави нечим другим. Нека српски језик препусте онима који га заиста воле и чији је он ужа струка.

Држава једина има делатне полуге којима може да заштити српски језик. Парадоксално, изгледа да уместо заштите из тог правца стижу напади?

ВИКТОР САВИЋ: Потребан је закон у коме ће јасно бити наведено: „Забрањено је политичко и идеолошко интервенисање у структуру српског језика”. Јер, ко је овој држави, која је млађа од српског језика, дао право да интервенише у његову структуру? Било какво сецирање, експериментисање и иживљавање на српском језику ствара прекид, шум у комуникацији са Србима у Републици Српској, Црној Гори, на северу Македоније, или било где у свету где наши сународници живе и и даље користе српски језик. Урушавање језичког система јесте директно урушавање српског националног, народног, идентитетског бића.

Србистика женског рода

О заступљености жена у структури власти и парламенту често се и похвално говори и пише. Мање је познато да су жене у србистици не само надмашиле „трећинску квоту” него су у убедљивој већини. У Институту за српски језик САНУ, међу 72 запослена, има 57 жена и 15 мушкараца. На Катедри за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду је 21 жена и 13 мушкараца, а сличне размере су на катедрама у Новом Саду и Нишу. На смеру српски језик на Филолошком факултету у Београду, у школској 2020/2021. години, од 55 уписаних студената, само седморица су мушкарци. Ове податке је предочио проф. др Виктор Савић, уз духовиту опаску да је „полна структура” учесника Округлог стола „Политике” верно одразила стање у србистици. А затим је сасвим озбиљно додао:

„Да ли ћемо сада по обрасцима насилног стварања симетрија, у следећих 20 година зауставити пријем жена на Институт за српски језик да би се успоставила равноправност? Да ли ћемо девојкама које желе да упишу српски на Филолошком факултету још на вратима рећи: ’Вратите се, позивамо мушкарце!’ Наравно, ово је иронија, али и доследно, до крајности изведен апсурд који нам се догађа.”

Вукова борба с језичким инжењерингом

Крајем 18. и почетком 19. века српски језик се нашао на искушењу које би се релативно могло упоредити с овим садашњим. Било је то време огромног прогреса у српском друштву и укључивања у токове европске модерне цивилизације. То је довело до потребе за превођењем приручника и уџбеника из различитих научних и техничких области. Међутим, како каже проф. др Исидора Бјелаковић, проблем је био што је требало увести низ термина који нису живели у српском језику:

„У једном тренутку долази до хаоса: сваки аутор преводи на свој начин. Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић крајем четврте деценије 19. века схватају колико је то погубно за систем. Како каже Стерија, „код једног наставника ученици слушају о кривичном, код другог о казнословном, код трећег о казнителном праву, свако инсистира на свом термину, нико неће да прихвати туђ, куда то води?” И надахнути просветитељском идејом, они 1841. оснивају Друштво српске словесности. Циљ је био да се уведе ред у терминолошки систем, али праве огромну грешку. Одлазе у екстремно језичко чистунство, тзв. пуризам, и стварају кованице које веома често нису биле усклађене са структуром српског језика. На пример: муж-жена за хермафродит, или језиковка за граматика, а граматика је четрдесетих година 19. века био термин општеприхваћен. Дакле, намећу конструисане речи, само зарад тога што су сковане од језичког материјала из српског језика. Вук Стефановић Караџић препознаје ту грешку, схвата да то не води никуда и да се језичка решења не могу наметати. Вук је правилно схватио да језик треба пустити да се развија природним путем. Захваљујући томе, у српском данас имамо стабилну језичку структуру. И сачуване речи као што су географија, математика, граматика, биологија, физика, хемија...

 

Коментари50
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

LJILJANA ĐURIĆ
Ja tim novogovorom neću da govorim i pišem. Da li ću i da čitam? Neću. Ceo svoj radni vek radila sam zaista muški posao - organizator, producent. Uopše mi nije smetalo da me cela ekipa i saradnici zovu tako. Dešavalo bi se da upotrebljavamo i imenice oganizatorka ili producentkinja. Najnormalnije je upotreba imenica kao i do sada. Ako baš hoće cepidlake, dovoljno je da se uz naziv posla kaže lično ime, koje nesumnjivo govori o rodu poslenika.
Бојана
Pitanje je kako je nastala. Na primer , u Crnoj Gori je već donet zakon poput našeg, pa se tamo preko njihovog zavoda za zapošljavanje traže vozači i vozačice. Ovo vozačica što liči na kosačicu, nije sigurno niko upotrebio pre genijalnih tvoraca samog zakona.
Miroslav
Lingvisti ne treba da se bave time da li je neka reč potrebna ili nije. Potrebna je čim je nastala. Primer je sleng. Pitanje je samo da li je formirana u skladu sa jezičkim pravilima i predložiti ispravke, jer se ovde radi o službenoj upotrebi (pitati pravnike šta je to tačno). To je sve. Ostalo su tlapnje.
LJILJANA ĐURIĆ
Niste Miroslave u pravu. Ko će se jezikom srpskim baviti nego li lingvisti. Jedno pitanje - jeste li ikad držali neki predratni udžbenik (pre II sv. rata)? Ja jesam našla jedan - istoriju. Da vidite koja lepota jezika, tečan blistav, a o jasnoći da i ne govorim. U pamet se Srbi. Prvo su se pojavili pre godinu dve neki likovi sa tvrdnjom da govorimo svi jedan jezik, pa sada ova ozakonjena presija i zaista mog maternjeg jezika.
Радица
"Облици типа учитељица, докторка, професорка су нам „нормални” зато што са женама тих професија сви улазимо у личну интеракцију." Из овога следи да са женама других занимања "не улазимо у личну интеракцију". Зато је и донет закон. Да би и те друге жене биле језички препознатљиве у својим професијама. Те жене нису измишљене него стварне.
Коанчно право објашњење
Барво! Коначно право објашњење.
Spira
Lakše je kukati nego nešto korisno uraditi. Reči, reči reči...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.