Спасите Доњи Милановац

У својој дугој историји Доњи Милановац је доживео неколико сеоба. Од Пореча на истоименом острву, 1832. године, због тешких услова, а по наредби и декрету кнеза Милоша, пресељен је на копно и изграђен по првом урбанистичком плану у тек делом ослобођеној Србији. Синови Пореча, велики људи тог времена – капетан Тенка Стефановић, председник Правитељствујућег савета, и капетан Миша Анастасијевић – здушно су заједно са великим кнезом помагали да ова варошица, седиште Поречке нахије и Среза поречко-речког, израсте у велики слободни економски и геостратешки центар на Дунаву.

Тако је било све до 1971. године, кад је због изградње једног од највећих хидроенергетских језера потопљен, а с њим је неповратно отишло неколико стотина хектара плодног земљишта, насеља Добра, Доњи Милановац, Мосна, Голубиње, Текија. Изградњом ХЕ „Ђердап 1” нестао је читав један екосистем. Немали број људи преминуо је од жалости за својим кућама и имањем.

Саграђена су нова насеља. Доњи Милановац, и остала, увек везана за своју реку. Изграђене су и три фабрике као компензација за изгубљено земљиште, за улов моруне од којег су житељи живели и преживљавали. И није било лоше. Захваљујући изградњи хотела „Лепенски Вир”, носиоца туристичког потенцијала, и поменутим фабрикама, живело се, и то лепо. Снимани су филмови, жалило се због изгубљеног археолошког блага, али неолитско насеље „Лепенски Вир”, изникло из дубина реке, наставило је свој живот.

Све до распада бивше нам земље и несрећне и пљачкашке транзиције. Фабрике су нестајале по принципу домино ефекта, а људи одлазили трбухом за крухом. Некадашња нахија, срез, општина, данас је, због одлива становништва, на путу да изгуби и статус месне заједнице. Прошле године, 24. фебруара, пред почетак епидемије короне, услед олујног ветра урушени су градски кеј и марина. Житељи Доњег Милановца мислили су да ће и поред епидемиолошких мера санација бити завршена до ове године, када је требало свечано обележити пола века од пресељења и изградње новог насеља подно Главице, Мироч планине, у непосредној близини поречког залива. Али – ништа од тога.

Није ли овај крај, који је толико дао за електричну енергију, тиме што ХЕ „Ђердап” није извршила обавезу санације кажњен да трајно нестане? У име својих суграђана, апелујем на „Ђердап”, Електропривреду Србије и све надлежне државне структуре, од општинских до републичких, да изврше своју обавезу. Самим тим и да спасу један прелепи крај. Што пре, док не буде доцкан.

Синиша Стојчић,
Доњи Милановац