Недеља, 25.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИЉЕНКО ЈЕРГОВИЋ, писац

Стратешко одустајање од разума

Од мејнстрим колективизма гори је данас само секташки, антимејнстрим колективизам
(Фото лична архива)

У новом роману „Вјетрогоња Бабукић и његово доба”, који је у Србији објавила „Бука”, Миљенко Јерговић пародира наше доба и његове феномене, али смех који он изазива понекад устукне пред нелагодношћу од толике дистопије. Реч је о савременом пикарском роману, чије место дешавања су аеродроми по целом свету. Бабукић путује с једног краја света на други и среће галерију ликова свих раса и вера, почевши од дагестанске вештице до „рођеног Београђанина” који је заправо рођен у Загребу. Само на анализи једног сендвича на франкфуртском аеродрому сазнајемо судбине многих људи почевши од избеглице из Вишеграда која у Холандији надгледа паковања маслаца и баца робу с грешком, што је неминовно одводи у закључак да су и људи роба с грешком, јер тако и неке од њих одстрањују.

На тренутак помислимо да то и није пикарски роман него наша гола стварност. Кога персонификује ветрогоња Бабукић?

– Никога и свакога. Бабукић је човек који је једнога дана побегао од интимних проблема и историјских невоља. Била је 1991, он је био аналитичар при загребачкој војној области ЈНА, љубавница је затруднела, а он шта ће него да побегне на авион. И од тог тренутка он лети од аеродрома до аеродрома, потуца се по свету иако је, заправо, изван света, jер се слабо миче од авиона и аеродрома – каже Јерговић за „Политику”.

Бабукић среће разне људе, па наравно и Србе и Хрвате, које је понекад тешко разликовати, што кулминира у лику ликвидатора Бате Хама, који је био „ефикасан као што то само Србин може, али према животу других равнодушан као прави Хрват”. Може ли бити горе?

Наравно, све то је претеривање. И Бата Хам, Хрвоје Антун Микуличић, удбашки „килер”, који кад није на задатку, живи маскирним животом угледног теразијског сајџије, рођени Хрват, али уверени Југословен, који се природно трансформише у Србина, лик је с вишком биографије, претеран и карикатуралан, али толико је тога што нам се догодило претерано и карикатурално. На крају крајева, ако властите биографије или биографије својих ближњих и познаника освестимо и добро о њима промислимо, схватићемо да смо и сами можда карикатуре од људи. Ако живите у гротескном времену, негде између властите мале историје, махните историје распада Југославије и онога што је повест обичног и мирног европског света, у чијем комшилуку боравимо, некако се по нужди судбине и по историјском усуду претварате у карикатуру. Ако желимо говорити о стварности, ми обично морамо утишати глас, смањити доживљај, упристојити и уобличити своју причу у складу с нечим што у нашем случају заправо и није стварност. Реализам је у нашем случају свођење дивљег и ненормалног садржаја на конвенцију, пристојност и нормалност. Бабукић је рецимо мој лични експеримент којим желим истражити шта се добије ако се одустане од таквог реализма.

Сведок је Бабукић да је Американцима на бостонском аеродрому сумњивији румунски балетан него меланхолични Мухамед, иначе виновник напада на Куле близнакиње у Њујорку јер, ето, они ће пре видети опасност у Сиорановом песимизму него у насмешеном саудијском принцу Осами. Чини се, међутим, да се Сиоран више не уклапа не само у амерички начин живота него генерално нигде?

Сиоран је за данашње доба неподношљиво политички некоректан. Нисам сигуран да би у данашњој ситуацији могао слободно објављивати. Оптужили би га за мизогинију, за дефетизам, мржњу према људима, реакционарство, мржњу према странцима, прљање властитог гнезда, антимодернизам, мржњу према Французима, мржњу према Румунима, за фашизам, антикомунизам. Али највише би био крив за кварење свенародног доброг расположења. На Сиорана би послали атентатора, неког мог Бату Хама. Он је био све оно против чега се данашњи свет очајнички бори.

Бабукићеве авантуре завршавају се у апокалиптичној атмосфери на Аеродрому „Никола Тесла” у време епидемије ковида 23, који је много опаснији од ковида 19 јер се преноси мислима. Ако не мислиш ништа, нећеш се ни заразити, констатује Бабукић. Да ли он то нама сугерише да се из безбедносних разлога лепо претворимо у роботе?

Не бих рекао баш у роботе. Можда у функционалне идиоте, у будале. Све што се око нас збива, као и све у чему Бабукић у својим авантурама суделује, води томе да би човек, за своје добро, требало да постане будала, те да би главу требало да очисти од свих личних, индивидуалистичких, а самим тим и субверзивних мисли. Треба мислити контролисано, и у складу с духом епохе. Када се слабо образован свет сусретне с таквим изазовом, онда из чисте субверзије, а помало и из страха, почиње измишљати којекакве теорије завере и прикључивати се којекаквим – опет строго колективистичким – покретима. Од мејнстрим колективизма гори је данас само секташки, антимејнстрим колективизам. Боље је мислити оно што вам диктирају џамбо плакати уз ауто-пут, него постати антиваксер, равноземљаш, презира вредан противник здравог разума.

Мука је у памети, каже ваш јунак. Без памети, срећни смо, а без стрепње и страха нема ни романа и приповетки, па неће бити ни књижевности. Укратко, код Бабукића нигде светлости. Видите ли ви светлост било где у овом времену?

Не бих рекао да баш нигде нема светлости. Бабукић је весео, ведар лик. Његов свет јесте апокалиптичан, али није то нека нарочито суморна апокалипса. Он ужива у општем лудилу, а има тај чудесни таленат да му је довољно да чује једну реченицу страног језика и да одмах, на основу ње, може реконструисати комплетан језик, његову лексику и синтаксу. Тако Бабукић, летећи светом, упија језике и разумева свет. То је, што се мене тиче, најмрачнија линија романа. Никако не бих волео имати Бабукићев дар и разумети шта говори свет, шта говоре сви људи око мене. Иако ме, с друге стране, занима шта говоре. Али боље је не знати. А светлост, за коју питате, светлост је у човековом разуму, светлост је у вери у разум. То је највише што имамо. И најгоре у нашој епохи, која, чини ми се, започиње сломом комунизма и распадом биполарног света, јсте стратешко одустајање од разума. Зашто одустајемо? Не знам. Али помало и зато што је капитализам заснован на манипулацији људима који су одустали од разума. Рецимо, да бисте куповали толике предмете који вам нису потребни, ви се морате неразумно понашати, морате неразумно мислити. Да бисте своју домовину, а онда и целу Европу, штитили од провале миграната с Истока, морате одустати од разума. Разумно би, наиме, било све те људе доживљавати као што доживљавамо властите суграђане и земљаке. Ако је њима добро, добро ће бити и нама.

Роман сте написали у време пандемије. Како на крају гледате на цео тај период коме иначе још не назиремо крај? Или и ви мислите да нас чека и ковид 23?

Епидемија је стигла из фикције, а не из стварности. Нисмо је имали у живом историјском искуству, али не зато што великих епидемија није било у нашем свету и времену, него зато што смо свој доживљај света сузили на Европу и Америку и није нас брига шта се у последњих сто година догађало у Африци или Азији. Тамо је и те како било епидемија. Тамо се и данас више умире од маларије него што се на Западу умирало од вируса корона. Али нас њихово искуство напросто не занима. Они су за нас фикција. Живот људи у Африци нама је једнако нестваран као оно што се збива у генијалном Пекићевом „Беснилу”. Препоручујем људима да читају „Беснило”. У тој књизи је и одговор на ваше питање шта долази након ковида 19.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Niki
Razum nikada nije bio odlika većine, tako da se ne može govoriti o strategiji. Pojedinac mora sam da razabere i izabere ako ima s čim. U suprotnom kako vetar duva.
Sasa Trajkovic
Култура је колетерална штета назови транзиције у Србији. А сада преко ових феминистичких лобија из Брисела врши се атак и на српски језик, културу, традицију морал и етику. Промена парадигме у друштву из социјализма смо ушли у неки либерални капитализам и самим тим једно потрошачко друштво и конзумеристичку културу. Суноврат морала и било каквих вредности довеле су до кризе брака, породице урушавају се мељу људски односи, уметност је постала део неких интересних група који се промовишу као елита
nikola andric
Pretencija knjizevnika da objasne ljude i svet je bazirana na pogresnom tumacenju francuskog pokreta prosvetiteljstva. Pogresnom u slovenskim zemljama. U tim zemljama je ''prosvecenost'' protumacena kao ''nacitanost''. Sa naukom to naravno nema nikave veze. Kao sto i obrazovanje nema nikave veze sa knjizevnicima.
Филип
Јерговић са сарајевске Хипи клупе из времена ружа, поста заклети борац за садашње федерално монолитно Сарајево, наравно без Хипи клупе, са адресом у свом Zagrebu. Све је финта била и остала

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.