Понедељак, 26.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧА О РУСКИМ САМОВАРИМА

Чај с укусом историје

Писци, цареви, краљеви, официри, али и обичан свет, одувек су волели да омиљени напитак пију из посебних посуда, чија је постојбина град Тула
(Фотографије Pixabay, М. Стефановић и архива Музеја самовара у Тули)

И лети и зими, с јесени и у касно пролеће Руси, а последњих деценија и други народи, имају ритуал испијања чаја, али не на брзину, нити онај из кесице, што би се популарно рекло – инстант. Чине то у посебним шољицама које пуне водом из самовара. Руски писац Валентин Распутин отишао је толико далеко тврдећи „да чај без самовара није уопште чај”. Да ли је у томе претерао – питање је на које нема одговора, јер кад Русима поменете ову металну посуду, пред њом се понашају безмало као пред иконом.

У руским енциклопедијама смо пронашли објашњење да је самовар „метална посуда за кување воде која у унутрашњости има вертикални ваљак”. Он се пуни гранчицама или угљем и потпаљује како би се угрејала вода. Тако је изгледао самовар пре много деценија, па и векова, док се ови данашњи „потпаљују” на струју, што значи да немају класично ложиште за загревање воде. Све што је било најбоље и најлепше међу овим експонатима, што је требало да види не само народ на чијем је тлу створен већ и људи широм света – сакупљено је и изложено у Музеју самовара у Тули, руском граду неких 300 километара југозападно од Москве. Није случајно што је музеј баш у овом месту: ту је његова колевка, његова постојбина. Истовремено, то је и његова најбогатија ризница, у којој посебну пажњу плене они од сребра и с позлатом.

Примерци из 19. века сведоче да су тадашњи самовари имали и сулундар због бољег сагоревања и бржег кувања воде. Имућније руске породице и данас чувају скупоцене мале и велике колекције, у зависности од платежне моћи.

У почетку само за богате

Како се правилно користи ова направа? Готово сваки Рус ће вам, а да га и не запитате, као из топа понудити одговор. Већ на почетку разјасниће дилему да се у њима не кува чај. Ритуал је следећи: у посебној, малој посуди (део комплета сервиса за чај) водом се прелије неки од чајева којих има у сваком домаћинству. Пошто извесно време одстоји, добили сте концентрат или мају, дакле изузетно јак чај који преко мале цедиљке разливате у шољице. Њих затим ставите испод славине самовара, разблажите мају врелом водом, додате шећер по жељи и кренете да пијете.

У зависности од количине концентрата који сипате на дно шољице, добићете слабији, средњи или јачи чај. Оно што свакако треба да знате јесте да се посуда с концентратом због топлоте држи на врху самовара, тако да гости сами справљају напитак, не померајући се од стола.

Раскошан је Музеј самовара у Тули. Витрине су препуне ових лепих, металних направа које су сведок да је чај у Русију стигао из Кине, у 18. веку. Гости из ове земље су руском цару поклонили пакетић од 100 грама. Он је то пробао с дворјанима и свитом и, како се свима свидело, тврдећи да делује чак и исцелитељски, наручили су нове количине. Нажалост, није брзо доспео широм земље јер је био скуп, па су могли да га набављају само богати и привилеговани. Како је време одмицало, постао је све заступљенији, а у топлијим крајевима Русије почео је да се гаји као биљка, односно дрво.

Није само чај био привилегија богатих већ и самовар. Увек се поставља питање зашто је прва оваква направа израђена баш у Тули. Од кад се памти, то је занатски град. На све стране је врвело од надарених мајстора, па је и било логично да 1778. из вештих руку Несара Лисицине изађе први самовар. Кад су богати видели производ и кад им је објашњено како да њиме рукују, почеле су да пристижу поруџбине. Фабрика је 1823. произвела 425 самовара, на чијој је изради и улепшавању радило двадесетак мајстора. Трговци су у томе видели озбиљну шансу за зараду и зато су кренули да отварају мање фабрике. У Тули их је било најпре осам, а веома брзо, рачунајући и околину, 77 фабрика, у којима су радила 1.362 радника. Њихове вредне руке и готово даноноћни рад допринели су „да испод чекића” изађе 165 самовара.

Сви су се надметали ко ће направити најлепши, најквалитетнији, разноврснији, раскошнији. Тако су у фабрици Василија Ломова стекли право да на својим производима утисну царски грб, јер су се, осим од бакра, олова и гвожђа, појавили и раритети од сребра с позлатом. Наједном су самовари постали статусни симбол и ствар престижа сваке иоле имућније руске породице, али и ремек-дела тулских мајстора. Трговина је добила веома тражену робу која је убрзо нашла купце у Европи и Азији. Тамо су слати најбољи и најлепши, док су најједноставнији завршавали у руским селима. Без њих се једноставно није могла замислити свакодневица било ког дома, јер је чај постао ритуал чак и код сиромашних.

Спасени из рушевина

Деценијама је породица Баташев важила за најуспешнију у производњи самовара, толико успешна и толико „на гласу” да их је производила и за руског цара. Он је могао то да плати и да, ако треба, издвоји читаво богатство, тако да се у тулском музеју и данас чувају минијатурни самовари од чистог сребра у које може да стане по два децилитра воде. Пет их је, баш колико је и последњи руски цар Николај Други имао деце. Пети се разликује од осталих по томе што на врху има круну – припадао је престолонаследнику Алексеју.

Драматична је, а истовремено и необична судбина ових пет самовара на путу од двора до тулског музеја. Сви су чувани у летњој резиденцији у Јалти, коју је 1927. порушио земљотрес. Пронађени су у рушевинама, а онда су на аукцији продати једном филмском сниматељу. Он их је 1962. продао тулском музеју. Крајем 19. века руски, односно тулски самовари су почели да се појављују и на престижним светским изложбама. Наравно, били су награђивани и све више тражени. Тако је шпански краљевски двор имао посебну жељу кад је у питању облик самовара, а и начин припремања кипуће воде.

Куповали су их владари, племићи, официри, чиновници, али и обичан свет. Због тога је 1910. у Тули радило на десетине ових фабрика, запошљавајући око 5.410 радника, са годишњом производњом од невероватних 660.000 комада. Истина, радници су више израбљивани него што су били награђивани за огроман труд. Штрајковали су, али газде за то нису много мариле. Било им је најважније да продају што више ове робе. Први светски рат је затворио већину фабрика, а већ 1918. оне су национализоване. Производња је у међувремену осавремењена и поједностављена, па је готово свака породица могла да на трпезаријском столу има ову металну посуду.

Мајстори су почели да их никлују, пресијавали су се као огледало, мамећи муштерије да их што пре купе и покажу укућанима. У давна времена никлован примерак коштао је колико и стадо од педесетак оваца. Уместо дрва, шишарки, гаса или плина, уграђиван је електрични грејач.

Данас је друго време, па самовара има чак и на бувљим пијацама. Ипак, онај ко отпутује у Русију, осим традиционалних „бабушки”, ретко се врати и без самовара, макар он био сувенир.

МЕДЕЊАЦИ И „КАЛАШЊИКОВ”

Тула је град-херој, јер се за време Другог светског рата, а и касније, у њој производила чувена пушка „калашњиков”. Да парадокс буде већи, у граду постоји и фабрика медењака. Кад је рат завршен, тулски мајстори су израдили самовар у који је могло да стане 60 литара воде. Поклонили су га једном колхозу чији су сељаци за време рата народу и војсци обезбеђивали храну.

НИШТА БЕЗ ДРВЕТА

Самовар који за „погонско гориво” има дрво одавно се не производи, јер га је престигла струја. Ипак, ниједан други се с њим не може упоредити, посебно у квалитету кипуће воде, а самим тим и укусу чаја. У музеју у Тули, саграђеном 1911. године, изложени су и веома скупи примерци. Око 300 експоната су различитог облика и величине и од различитог материјала. Унутрашњост музеја подељена је на неколико целина, а свака припада одређеном временском периоду.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.