Понедељак, 25.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Југо” умире мушки

Велики црни брате, Самјуеле Л. Џексоне, хвала ти. Бранио си жутог „југића” колико год си могао, али Брус Вилис није имао такву врсту емпатије јер његов алтер его, поручник Маклејн, човек је без емоција, са мисијом да побије што више терориста. То му иде што од руке, што од пиштоља, што од мотке, па Холивуд не може да пронађе толико статиста колико Брус Вилис може да их покока.

У филму „Умри мушки 3” поручник Маклејн и не труди се да сакрије колико мрзи то крагујевачко аутомобилско створење које се пробија међу америчким аутомобилским чудовиштима у трци с временом. Нисам ти то заборавио, па те зато нисам ни оплакао, Брусе, кад те ономад Куста ритуално сахранио на Мећавнику, заједно с васколиким Холивудом.

„Југо” умире мушки, друже Вилисе. Завршиће на гробљу аутомобила, али у алеји великана. „Њујорк тајмс” посветио му је неуобичајено велики текст, не скривајући намеру да рехабилитује најоклеветаније возило у историји Америке. Као да је у мотору скривао прљаву атомску бомбу.

Чудни људи ти Американци. Увалили смо им аутић за 3.999 долара, а њима је сметало што од нула до 100 убрзава за осамнаест и по секунди? То што је имао 55 коња за њихово тржиште не значи да су са толико рага добили „ферари”!

Моји Амери, када бисте знали како је „југо” убрзавао када би се спуштао низ ону низбрдицу од Златибора ка Ужицу, срце би вам стало, а Брус Вилис би се званично одрекао Џона Маклејна, бацио полицијску значку и окренуо се драмама, као што је то учинио у „Шестом чулу”, где је заслужио Оскар за најбољу мушку улогу. Али није добио, нити ће икада добити Оскар иако је, поштено речено, Брус глумчина од Американца. Као што га није добио ни велики Самјуел Л. Џексон. Ваљда их обојицу прати крагујевачка клетва. Шумадинци не праштају, Џоне Маклејну.

Није им ваљало ни то што се мотор мучио и напрезао на већим брзинама на отвореним путевима зато што је његов склоп мењача нешто најгоре са чиме су се сусрели? Ти момци немају појма јер никада „југићем” нису претицали колону шлепера на Ибарској магистрали јер само онај који је то чинио зна како се игра „српски рулет”. Ко је преживео нерадо га се сећа.

Опањкавали су га много, кукајући да је унутрашњост била прекривена тканином која подсећа на материјал који се користи за израду пешкира, што је доказ да немају смисла ни за хумор, ни за естетику. Права истина је да је његов унутрашњи ентеријер дизајниран као класична мушка пензионерска пижама.

Дешавало се да су им се палила дуга светла док су скретали лево и користили ручицу како би сигнализирали. Наравно да јесу јер је генијалност инжењера „Заставе” била заснована и на социјалистичко-самоуправној хуманости. Желели су да се возачи осећају сигурно како би тог лилипутанца приметили из супротног правца док на њега насрће шестометарски кадилак.

Први прототип „југа” направљен је ручно, зелене је боје и поклоњен је другу Титу. Цена тог прототипа процењена је на око 12 милиона долара. Сада олдтајмери које Американци сакупљају на америчким фармама и ваде из штала па их полирају – достижу мизерних око 6.000 долара. Оде Тито, дође „југо”. Баш се заломило, исте године. Тито је скончао у Љубљани, „југо” се породио на Београдском сајму аутомобила. Да смо се сетили да га направимо мало раније па да се маршал провозао у њему, после изласка из Беле куће, где је запалио томпус пред забезекнутим Ричардом Никсоном, не би се онај мудрац од водитеља, Џеј Лено, спрдао с њим. На „југо” мислим.

Тај Лено по „југића” је био гори од сенатора Макартија, који је по Холивуду ловио комунисте. Лов на вештице, лов на „југо” – исто нам дође.

Паметњаковић Лено једном је рекао да је „југо” направио софистицирани уређај против крађа тако што је увеличао свој лого. Није било то у питању, већ српска инжењерска непрскана интелигенција, која је од 1980. до 2008, када је престао да се производи, смислила само промену спојлера и ретровизора. Радили су само на козметичким прерадама споља, као да су правили помаде. Ваљда инжењери нису смели да отворе хаубу. Можда би их ујеле свећице.

Моја колегиница ми каже да је куповала „југо” сваке четири године зато што се, по правилу, сваке четврте године претварао у аутомобилску катастрофу. Испод хаубе крила се највећа српска тајна, мистериознија од Теслиног оружја. Једноставан механички склоп, а тако склон самоуништењу.

Није радио ни километар-сат, а онда би редовно попуцао унутрашњи ретровизор. Али поштено, на два дела. Један је „југо” задржавао за себе, други би остављао власници.

Ваљда су зато у Холивуду имали једноставну матрицу: увек су га користили пљачкаши банке, они најглупљи, који беже у „југу”. Зар нису могли да обију „порше”?

Не знам да ли је истинита прича, али добро звучи. Деведесетих година радници у „Застави” имали су неколико дојч марака плате. Један купац, мора да га живот није мазио, купио је нови „југо”. Одмах му је отпао унутрашњи тапацирунг са возачевих врата. Нашао је нажврљану поруку на хартији: „Каква мени плата, таква теби врата.”

То се зове радничка побуна, потенцијална свећица револуције, мада је сасвим могуће да је ова прича истинита јер је Малком Бриклин из Филаделфије, чувени амерички предузетник који је увозио велике количине страних аутомобила у Америку, „Субару”, „Фијат” и „Застава”, долетео у Југославију, планирајући да оснује компанију „Југо Америка”.

Стигао је у „Заставу” и само што се није шлогирао. Радници су пушили као смукови у халама, а неколико Шумадинаца спавало је у готовим аутомобилима, спремним за извоз. Хркали су бучније од мотора.

Колегиница ми се поверава. Почела је да купује кабриолете „југо”. Толико је прокишњавао да су јој биле мокре и ноге и глава. Могао је да се вози само лети. Али, тада се цирада од топлоте скупљала, па је провукла руку између цираде и затвореног прозора.

Схватила је да је могао да га украде ко је хтео. Дакле, ако немаш гаражу, немаш ни кабриолет.

У време бомбардовања, 1999. године, „Застава” је феноменално функционисала. Производња и куповина „југа” била је огромна. Ту се крије мистерија моћи аутомобила који је био симбол читавих генерација Југословена које су одрастале заједно с њим. У „југу” су учили да возе, у њему су пољубили прву девојку, превозио их је некако до мора и једва до планина.

Док су бомбе падале по њима, Срби нису знали да ли постоји сутра. Зато су хтели да умру мушки!

Коментари20
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

gost
Nije sve tacno, i ja sam ga vozi oko dva meseca, nije dobar kao sto je bio sto1, ali je bio dobar. Ako su ga amerikanci mrzili, ne zbog kola jugo nego, mrzili su ga zato sto se zove Jugo, uostalom, zasto su ga kupovali.
gost
Nemoj tako gospodine, vozio sam ausina 18, holdena sa sest cilindera, valijanta regala, tog astra , vectra i sada mazda 3, zatim novog stojadina 74 i polovnog warburga pa sam vozio novog juga onaj 55, taj kojeg vi opisali, nije bas da nije valjao, ja sam sa njim obiso sve sto sam stigao, bio startan i isao uzbrdo po zemlji bez asvata, to kadilak nema sanse da krene. Sva kola koja sam nabrojao bili su novi, osim Austina, a bio je najgori, po deset puta na dan sam zvao sluzbu da me spase i prev
Nenad Markovic
У СФРЈ је било мање бриге и финансија за ауто а више времена и пара за породицу.
Боривоје Банковић
"Југо" је био канта. Знам, возио сам га седам година. Једном сам радио мотор, а ламелама, крајевима спона и хомокинетичким зглобовима број се не зна. Али делови су били доступни и јефтини, ишао је на шверцовани бензин и точено уље из буради и сваки надримајстор је умео да га прикрпи помоћу штапа и канапа да стигне до правог сервиса. Бајку "каква плата, таква врата" слушам још од детињства, од пре "југа". Последњи пут ми је испричао пре десетак година механичар у Белој Паланци за "заставу 10".
Саша Микић
Још давно је Хенри Форд рекао на питање, који је најбољи ауто, да је најбољи нов ауто. Ако неко нов ауто мора да поправља после две године од куповине, више говори то о њему као возачу, него о квалитету аутомобила. Ауто, који се вози примерено и одржава савесно може дуго да траје. Не можете возити породични ауто, као да је намењен за трке. бог такве вожње страдају прво ламела и корпа квачила, затим хомокинетички зглобови и на крају мотор. Једино ми није јасно коме крајеви спона брзо ''цркавају''
Srba
Video Sam jednom Jugo kabriolet na Menhetnu u kojem su bile dve devojke, nema ko se nije okrenuo za njim.. ili njima.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.