Западни Балкан у европској чекаоници

Хоће – хоће, неће – неће, хвала им, поручио је Александар Вучић, а тешко да је и могао нешто друго, коментаришући чињеницу да ЕУ и даље не отвара нова поглавља са Србијом, односно кластер, као што и не почиње преговоре с другим земљама овог региона. Званичници Србије тврде да је урађено све што је тражено из Брисела, али да од друге стране једноставно нема позитивне реакције. Ипак, према Вучићевим речима, Србија ће наставити да ради у истом правцу – због себе. „Ми смо на европском путу”, додао је он у изјави пре неколико дана пошто је обелодањено да чланице ЕУ опет нису постигле консензус о томе да се било ко са западног Балкана помери с мртве тачке на својим евроинтеграцијским путевима.

Министар за европске интеграције Јадранка Јоксимовић утеху налази у предстојећој међувладиној конференцији, заказаној за уторак у Луксембургу. Србија, према њеним речима, одржавање међувладине конференције разуме „као делимичну валоризацију онога што смо до сада постигли и подстрек да још више оснажимо наш реформски курс”. Опет, на тој конференцији, сматра дипломата у пензији Зоран Миливојевић, требало би да добијемо одговор на чему смо с политиком проширења Европске уније. „То је веома важно и због будуће оријентације Србије, али и јасног става у вези с њеним спољнополитичким периоритетима и стратешким циљевима. Питање европске перспективе постало је фраза која више не значи ништа. Потребно је да се спустимо на земљу, да видимо где смо и шта смо и да не живимо у неким илузијама”, указује он.

На питање да ли је овај дуги застој у европским интеграцијама (Србији је последњи пут отворено једно поглавље у децембру 2019. године) више последица кашњења у реформама или унутрашњих проблема у ЕУ, саговорници „Политике” одговарају – „и једно и друго”. Исто је и када је реч о другим кандидатима и кандидатима за кандидате са западног Балкана. И тешко је предвидети како ће се ствари даље одвијати, каже Драган Ђукановић, председник Центра за спољну политику.

Наташа Драгојловић, координаторка Националног конвента о ЕУ, истиче да је одговорност за застој у преговорима подељена између држава кандидата и држава чланица ЕУ. Најмања је одговорност, додаје, на Европској комисији и другим институцијама ЕУ. „Оне су свој посао одрадиле. Комисија је дала зелено светло и за отварање преговора Северној Македонији и Албанији и за визну либерализацију Косову. Због противљења неких држава чланица, које није без аргумената, и њиховог инсистирања да се испуњеност предуслова из домена владавине права и борбе против корупције и организованог криминала уверљивије доказује, преговори овим кандидатима нису отворени”, напомиње она.

Што се Србије и Црне Горе тиче, оне такође нису пожуриле да увере ни ЕК, а ни државе чланице ЕУ да су довољно посвећене примени принципа владавине права, нити су пружиле довољно доказа да се истински хватају у коштац с организованим криминалом и корупцијом, каже Драгојловићева. Србија има и додатна два проблема. „Један је застој у преговорима с Приштином, а затим и тотални фијаско у Бриселу у уторак, на првом састанку председника Србије и Албина Куртија. Други проблем за Србију лежи у поглављу 31 – спољна и безбедносна политика, а у том погледу везе Србије с Руском Федерацијом и Кином јесу нешто што забрињава ЕУ и њене државе чланице”, каже саговорница.

Ђукановић указује да ће у Србији бити тешко одржати ентузијазам за европске интеграције, с обзиром на то да већ готово две године нема отварања нових поглавља. „Сада је та нова методологија још на неки начин додатно усложнила читаву процедуру. Нисам сигуран ни каква ће одлука бити крајем ове године”, скептичан је Ђукановић у вези с новом шансом која би се могла отворити крајем године за отварање првог кластера. Али, без обзира на то, у Србији постоји, како каже, јасна агенда унутрашњих реформи које је нужно извршити, и треба радити на томе иако, додаје Ђукановић, није баш сигуран да ће се у неко догледно време стећи политичка спремност за нова проширења у Бриселу и у водећим државама ЕУ.

Судећи по томе како су се сада опредељивали у вези с питањем отварања кластера за Србију, та спремност постоји код Француске, Италије, Чешке, Словачке, Кипра, Грчке, Мађарске, Словеније и Аустрије. Али, Немачка, Холандија, Белгија, Луксембург, Данска, Шведска, Финска, Ирска, Хрватска и Бугарска и даље чекају конкретније резултате, пре свега у области владавине права, да би донеле одлуку о отварању кластера.

Зоран Миливојевић оцењује да је ипак главни разлог за то што нема „пробоја” у евроинтеграцијама западног Балкана то што не постоји консензус у ЕУ о политици проширења. „ЕУ није на своју агенду вратила политику проширења. Наставља се исто што смо имали у претходном сазиву, када је Жан-Пол Јункер био председник ЕК”, указује он и oбјашњава да је ЕУ у приоритете ставила сређивање свог стања после кризе еврозоне, пандемије и брегзита. Све ове ствари су произвеле политичке потресе и унији је потребна консолидација пре свега у политичкој сфери.

Када је реч о ЕУ и нашем региону, тренутно доминира геополитичка стратегија, истиче Миливојевић. Отуда притисак на оне политике које су у функцији геополитичких и геостратешких интереса, то јест питања Косова и БиХ. Или притисак на Србију да усклади своју спољну политику с политиком ЕУ. Известилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик пре неколико дана, поводом војне вежбе Србије с Русијом и Белорусијом, био је изричит: „Европска перспектива се огледа и у јасним изборима у оквиру спољне политике, посебно у данашњим геополитичким условима.”

Инсистирање на усклађивању спољне политике, јер се уклапа у генерални приступ Запада и за сучељавање интереса на глобалном плану с Русијом, Кином и другима, за Миливојевића је најбоља илустрација тренутне доминације геополитике у односу на политику проширења. У том смислу, каже Миливојевић, треба очекивати притисак и „по линији КиМ”. Поред тога, истиче, поново се тзв. фундаменталне вредности ЕУ – владавина права, људска права, слобода медија – стављају на прво место. „То се уклапа и у генералну стратегију Запада која је доминирала на недавним скуповима, и Г7 и НАТО, и у разговорима ЕУ–САД. Тај неолиберални концепт или концепт либералних демократија треба да буде носећи у наступу Запада и добија приоритет у процесима евроинтеграција нашег региона”, истиче Миливојевић.

Примедбе у вези с реформама и одсуством напретка у овим фундаменталним стварима механизам су који служи као оправдање за недостатак политике проширења. „Служи на неки начин као изговор, иако је Србија пуно учинила у последње време. Посебно је важан елемент уставних промена који треба да буде основ за напредак у поглављу 23, али очигледно да овог пута није вреднован”, каже Миливојевић.

Наводећи да је ЕУ управо покренула дијалог о будућности Европе, Наташа Драгојловић каже да, уколико је један од циљева да разговара о геополитичкој и геоекономској улози ЕУ у свету, онда је неопходно у првом реду разговарати о даљој интеграцији нашег региона у унију. Наиме, нема „геополитичке Европе” ако то она није у могућности да буде у сопственом „унутрашњем дворишту”. И нема виталне Европске уније без виталности њене политике проширења. „Ако су земље ЕУ током пандемије успеле да направе ’историјски искорак’ успостављањем солидарног ’Фонда за наредне генерације’, уверена сам да ће оне бити у стању да направе одговарајуће, много одлучније него до сада искораке, са циљем потпуне интеграције региона западног Балкан. С друге стране, уколико нема политичке воље да се државе кандидати европеизују и реформишу у демократска друштва владавине права, демократије и слободног тржишта, друштва у којима се брине о животној средини и правима свих, онда никакав притисак из ЕУ, годишњи извештаји и ревидирани акциони планови не могу много да помогну”, истиче координаторка Националног конвента о ЕУ.