Субота, 25.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: ДРАГАН АМБРОЗИЋ

Двојац у музичким таласима

Са супругом Зорицом Којић, рок критичар осмислио је много заједничких подухвата, а тренутно актуелни је изложба фотографија посвећена новом таласу на Калемегдану
Драган Амброзић (Фото А. Васиљевић)

Мало је догађаја у животу Драгана Амброзића који нису везани за музику. Оснивач је часописа „Ритам”, који је наследио „Џубокс”, а наставио га „Попбокс”. Доводио је неке од највећих звезда које су гостовале у Србији и на простору бивше Југославије. Он је данас уредник програма у Дому омладине Београда, уз то и музички критичар, теоретичар културе, колумниста, концертни промотор и менаџер.

– Ја сам музички критичар који је организовао највише концерата, али и организатор који је написао највише критика код нас, зависи с које стране гледате, за мене је то неодвојиво – каже наш саговорник. Онда појашњава да се углавном труди да заказује концерте оних уметника у које верује и о којима пише, као што и најчешће у критикама представља бендове за које верује да треба да наступају у Србији.

Нови талас

Недавно је са супругом Зорицом Којић, такође музичким критичарем, организовао изложбу фотографија која ће трајати до краја јуна испред Павиљона „Цвијете Зузорић” на Калемегдану, а посвећена је музичком новом таласу с почетка осамдесетих година прошлог века.

Њих двоје често раде заједно: интервјуишу музичаре, пишу приказе албума и концерата. Зорица је дипломирала клавир на ФМУ, Драган је студирао психологију, завршио комуникологију.

Тако је било и овога пута. Зорица је већ сарађивала с Јавним предузећем „Београдска тврђава”, па је позвана да предложи нову изложбу за 2021. и избор је пао на 40-годишњицу новоталасног албума „Пакет аранжман”.

Како су поделили овај задатак?

Много тога се по природи ствари испреплетало, али обоје наглашавају да су уживали у заједничком раду. Фотографије су, заправо, саме причале историју Београда тих осамдесетих година, с добро познатим ликовима Шарла, Идола и Електричног оргазма: Миланом, Којом, Вдом, Гилетом, Јовецом, Марином, Дивљаном, Шапером, док су иза њих, на сликама, с београдских фасада извиривала препознатљива имена тадашњих СОУР-а: сложених организација удруженог рада – „Југоекспорта”, „Атласа”, „Клуза”.

– Највећу захвалност дугујемо ауторима фотографија, визуелним сведоцима времена – они су овде први пут окупљени на једном месту, а њихови погледи на исте бендове су укрштени. То су Горанка Матић, Горан Вејвода, Бранислав Брајан Рашић и Бранко Гаврић, аутор дизајна албума „Пакет аранжман”. Београд је у то време био прилично сив град, али је скривао велики потенцијал. У ствари, како год то звучало – у њему су стварно најлепши и најпосебнији били људи – каже Драган Амброзић.

Отуда и анегдота напретек. Издвојили смо једну која му је јако битна, јер је реч о његовим менаџерским почецима 1986. године, док је радио као критичар у листу „Студент”. Како је писао о музици, задужили су га да у Малој сали СКЦ-а организује концерт поводом 50 година излажења, али је, тако „бачен у ватру”, због неискуства превидео да обезбеди такозвану бинску опрему – бубњеве и појачала.

– Потпуно је невероватно да је Ивица Вдовић Вд баш тад туда пролазио, чуо какав проблем имам и понудио ми да донесе опрему, али да наступи и његов бенд – „Др Спира и људска бића”, који је тад одржао свој једини јавни наступ. Тако је Вд заправо спасио мој први концерт – сећа се Амброзић.

Отварање изложбе Нови талас у Београду, Драган Амброзић и Зорица Којић (Фото Ел Гвојос)

Говори нам и о свом нараштају, како каже, добре деце, који је отишао у војску с 18 година, без могућности одлагања, по новом закону који је ступио на снагу одмах после Титове смрти. Нашли су се ван Београда и први пут упознали Југославију каква је стварно била, баш у том периоду од јесени 1980. до јесени 1981, кад се нови талас појавио на површини културних збивања. На Косову су тог пролећа почели немири, који су означили почетак разбијања Југославије.

– Почетак новог таласа сам тако пратио из даљине, преко „Џубокса”, јединог музичког листа у СФРЈ, и „Полета”, тада врло либералног омладинског листа из Загреба. Мит је за мене тим био већи. Зато је прављење ове изложбе било нешто што самом себи дугујем – покушај да надокнадим ту годину коју сам пропустио – објашњава Амброзић.

За музику је везан од малих ногу, још док је трчкарао улицама Дорћола, јединог правог како каже – оног испод Душанове улице, уз Дунав. Taj крај, признаје, и данас му је центар света. Није имао посебних музичких талената осим што се музика у његовој кући стално пратила, слушала и пуштала. Отац је куповао доста синглова током шездесетих година двадесетог века, а Драган је ту традицију наставио.

– Музика је за мене увек била најважнија инспирација. Прво сам од своје петнаесте године писао или покушавао да пишем кратке приче, а до музичке критике сам дошао деценију касније. То ми све није било довољно: после неколико година писања критика, есеја и интервјуа, почео сам себи да изгледам неозбиљно, пошто ниједан бенд о коме сам сматрао да вреди писати није долазио у Београд, те сам од 1990. почео да се бавим организацијом концерата, пре свега страних бендова.

Постоји домаћа музика

На питање да ли данас уопште постоји домаћа музика, наш саговорник ипак даје мало изненађујући одговор:

– И те како постоји! Невероватно је да шира медијска сцена не констатује да имамо више стваралаца у области популарне музике него икад пре, а не прате их ни музички критичари. Не пристајем да робујем жанровима и, као и раније, данас слушам све. Уопште не желим да себе унапред ограничавам ни у једном избору, а посебно не у музичком – објашњава наш саговорник.

Као уредник програма у Дому омладине, заједно са својим сарадницима, успевао је да одоли пандемији вируса корона, па каже да редовни програм нису ни прекидали, уз поштовање епидемијских мера. Набраја да је тако одржан Мартовски фестивал документарног филма, па је први већи страни концерт ове године код нас био онај када је Авишај Коен трио наступио у априлу у Комбанк арени. И планови до краја године су велики: организација 37. Београдског џез фестивала крајем октобра, и то јубиларног, којим ће се обележити 50 година од кад је ова манифестација покренута 1971.

Против пандемије се бори и на личном плану. Пре свега читањем књига и слушањем музике.

 – Невероватно је колико смо тога оставили за „једном кад будемо имали времена”. Ето, сад је дошло време да га имамо, па сам свашта урадио што раније нисам стизао, једнако као и Зорица, те смо та нова искуства делили. Из тога су проистекли и многобројни текстови, јер је организација концерата углавном стала, и нашло се више слободних тренутака за писање. Надам се да ћемо једном моћи да кажемо да је из свега овог нешто добро произашло и да смо сви понешто научили. Свака прилика за учење је добра, неопростиво је пропустити је – поручује Амброзић.

Најлепше поред Дунава

– Јесте лепо на разним странама света, али ко је рођен поред Дунава не зна шта би радио другде. Волим кратка путовања на којима могу да сретнем људе поред којих могу нешто да доживим и од којих могу нешто да научим. Локација онда и није толико битна, али најбоље је кад иде и Зорица. Жеља ми је да одем на Гренланд, јер је – од свих места на којима стално живе људи – тамо највећа тишина на свету. То би био одмор за мене – открива наш саговорник.

Познанство са Зорицом

– Први контакт имали смо у вези с могућим послом, од чега ништа није било. Заиста смо се упознали кад смо 1993. заједно учествовали на трибини у Новом Саду, посвећеној књизи поезије Бранислава Бабића Кебре, фронтмена „Обојеног програма”. Додуше, требало је још неко време да обоје схватимо како су наше разлике одлична прилика за међусобно разумевање. И од тад се разумевамо сваки дан, никад није досадно, а тако и треба да буде – поручује Амброзић.

Концерт који памти

– Памтим концерт групе Лајбах 1985. године у Студентском културном центру у Београду. Десило се нешто што не бисте очекивали на музичком наступу – неко вам је дао дубљи увид у то где и како живите. Застрашујуће искуство, од кога смо се, парадоксално, осећали боље – каже рок критичар.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.